Slobodan Vladušić: Srećan sam dok pišem prozu
Crnjanski je bio bogomdani talenat kakav se više neće roditi, kaže Slobodan Vladušić o piscu koji je i jedan od junaka njegovog četvrtog romana „Omama“.
„...Književnost (je) poput barke u kojoj su reči sačuvane od potopa“ – piše Slobodan Vladušić u novom, četvrtom romanu „Omama“ i vraća se Milošu Crnjanskom, koji neočekivano brodi zamršenim svetom kriminala. Ovoga puta, Crnjanski je glavni lik, a o događajima pripoveda Miloš Verulović, vojni savetnik u Ambasadi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Berlinu i heroj sa Kajmakčalana. Otuda je i Berlin treće decenije 20. veka takođe jedan od junaka romana kao mesto koje će, poput još nekoliko evropskih gradova, odlučujuće uticati na biografiju Crnjanskog.
Tražeći radnika iz Srbije koji je netragom nestao, pisac nas omamljujući vodi kroz priču o traganju za njim od razuzdanosti najviših slojeva do bede gradskih predgrađa toliko duboke da potire i egzistencijalnost. U veštom obrtu u epilogu romana pokazaće se da možda to i nije jedini nestali radnik.
Crnjanski u „Omami“ Slobodana Vladušića je čovek ne samo nadmoćne inteligencije u odnosu na članove srpskog poslanstva već i osoba velike intuicije i empatije i vrlo delatan i preduzimljiv kakvim on do sada nije često opisivan. O tome pisac Slobodan Vladušić u razgovoru za Politiku kaže:
„Od većine srpskih pisaca, Crnjanski i jeste bio najdelatniji pisac. Od trenutka kada je objavio ’Seobe’, praktično do kraja rata nije objavio neko značajnije književno delo sve do vremena kada je već bio emigrant u Londonu. On je između dva rata pokušavao da spasi Kraljevinu Jugoslaviju, koliko od secesionističkih pokreta toliko i od komunista. Crnjanski nije bio čovek koji je pravio karijeru, a nije ni mogao da je pravi jer je bio potpuno nepredvidiv. On je bio čovek koji je radio i delovao u skladu sa onim što je smatrao da je smisleno i potrebno, a ne što je isplativo za njega lično. Crnjanski nije bio čovek subordinacije, danas bi se reklo timski igrač.
Pokušao sam simbolično da pokažem da je Crnjanski bio različit od ljudi koji su ga okruživali ne samo zato što je u smislu književnosti bio bogomdani talenat kakav se više neće nikada roditi nego što je imao i drugačiju prirodu i ta njegova priroda i energija proizlaze iz toga što je hteo da se bavi esencijom, suštinom, a ne formom, odnosno karijerom. To jeste poenta i simbolički smisao te njegove potrage. On je u romanu neshvaćen u meri u kojoj niko nije mogao da ga shvati ni u realnom životu.“
U romanu postoji nit socijalne osetljivosti. Koji su bili porivi za to?
Postoji ono što se zove socijaledmokratija, jedna vrsta humanističkog poriva ka pravdi i jednakosti. Ideji socijalne pravde kojoj je ovde veran Crnjanski, bio je čini mi se, u dobroj meri, veran i u realnom životu. Crnjanski je smatrao da do ideje socijalne pravde ne treba da se dođe kroz revoluciju, nego kroz evoluciju, kroz samovaspitavanje. On o tome piše još 1919. godine u tekstu „Vaspitanje i revolucija“. Crnjanski nema problem sa socijalnom pravdom, nego sa načinom ili metodama kojima treba doći do toga. Nikako nije bio za revoluciju, jer revolucija podrazumeva ono što se zapravo i dogodilo, ogroman broj nevinih žrtava. Zato je i bio antikomunista.
U vremenu osvedočene velike nejednakosti, da li to nalazi odjeka u slično snažnim književnim glasovima?
Crnjanski ni u svom vremenu, iako glas velike intelektualne snage, nije bio glas koji se orio javnim prostorom. Tačnije rečeno, njegov glas je bio glas usamljenika. I naravno, značajnije je ono što je napisao u književnosti nego u publicistici. Ideja književnosti je da na indirektan način sugeriše u kakvom svetu živimo. Ona više treba da zrači, nego da znači. Ko to ne razume, taj može da prigovori književnosti da nije dovoljno angažovana i jasna. Ali to je pogrešno mišljenje. Pogledajte „Roman o Londonu“. To je roman o neoliberalnom megalopolisu koji je objavljen početkom sedamdesetih. Crnjanski je, kako je sam tvrdio, u tom romanu pokušao da izrazi stravično ljudsko robovanje novcu: sve ono što se ranije dobijalo za hrabrost, mladost, lepotu, vedrinu to se, kaže Crnjanski, danas dobija samo za novac. To je i danas aktuelno. A malo šta je iz tog vremena takvo. Pokušajte da se setite šta od onoga što je nastalo početkom 70-ih godina, danas ne bi bilo smešno. Kada čitamo „Roman o Londonu“ ne samo da nam ništa nije smešno nego imamo utisak da je taj roman nastao juče. To je moć književnosti, jer ništa u tom romanu nije direktno rečeno ali vi osećate tu vrstu užasa koji zrači iz tog grada i tog sistema.
Profesor ste na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pišete povremeno književne kritike. Kako se kritičar miri u sebi sa piscem?
Sada mi je lakše jer više nisam kritičar, sada sam samo profesor na fakultetu i pisac. I sâm sam o tome često razmišljao, i ne bih mogao da dam jasan odgovor na to kako uspevam, jer to nije stvar ni neke tehnike, ni metode koja se primeni. To je stvar podsvesti. Postoje stanja kada drugačije mislim nego onda kada pišem neki naučni rad ili onda kada se bavim analizom nekog književnog teksta, dakle to su situacije u kojima niste toliko analitični nego na neki način dopuštate da podsvest progovori. To znači da kada pišem roman imam fabulu, ali dok pišete nešto vam padne na pamet što nema mnogo veze sa onim što je već na papiru i što bi trebalo da se dogodi. To nešto se događa na nivou asocijacije, metafore, na nivou simbola i onda imate dve mogućnosti: da to nešto odbacite i kažete, to nije to, ili da se pouzdate u intuiciju, i da to nešto ostavite tamo i verujete da ima smisla i da će na nivou celine da zrači simboličkim smislom ili osećanjem ili nečim što može da pogodi čitaoce. Imam poverenja u tu vrstu intuicije, na kraju nije me izdala do sada, a nadam se da će tako biti i ubuduće. Te lutajuće asocijacije i simboli su ono što ne možete do kraja da izračunate i ono što predstavlja najintimnije slike ličnosti onoga ko piše. Srećan sam dok pišem prozu, postoji taj generator neočekivanosti i nepovezanosti, za koje se kasnije pokaže da imaju smisla i da te neočekivanosti nisu puka proizvoljnost već neka vrsta drugačijeg jezika i ja se zapravo u to uzdam dok pišem.
Langov „Metropolis“, fotografije iz privatne zbirke, poput slike poslastičarnice „Rozati“ u kojoj je sedeo Crnjanski, utisak je da vizuelni otisak ima snažan uticaj na Vaše pisanje?
Ukoliko želim da moja proza bude neka vrsta tajnog znanja o vremenu, onda je vizuelnost vrlo važna. Ako ste pisali u 19. veku, morali ste da prilično detaljno i precizno opišete kako izgleda neki lik da bi vaš čitalac to mogao da zamisli. U 21. veku za tim u suštini nema velike potrebe jer je naša video-memorija prepuna slika. Menja se poetika opisa koji više nije tu da donese uverljivost već je tu da doda neku vrstu zanimljivosti, interesantnosti ili razlike. Živimo u video-civilizaciji kada i Rim većini ljudi bolje izgleda u filmu „Anđeli i demoni“, nego uživo. To važi i za druge gradove. Zato čovek mora da otkrije neku intimnu sliku u tim gradovima, nešto što nije toliko filmično i spektakularno, ali zato i može da postane njegovo.
Autor: Aleksandra Isakov
Izvor: Politika
Tražeći radnika iz Srbije koji je netragom nestao, pisac nas omamljujući vodi kroz priču o traganju za njim od razuzdanosti najviših slojeva do bede gradskih predgrađa toliko duboke da potire i egzistencijalnost. U veštom obrtu u epilogu romana pokazaće se da možda to i nije jedini nestali radnik.
Crnjanski u „Omami“ Slobodana Vladušića je čovek ne samo nadmoćne inteligencije u odnosu na članove srpskog poslanstva već i osoba velike intuicije i empatije i vrlo delatan i preduzimljiv kakvim on do sada nije često opisivan. O tome pisac Slobodan Vladušić u razgovoru za Politiku kaže:
„Od većine srpskih pisaca, Crnjanski i jeste bio najdelatniji pisac. Od trenutka kada je objavio ’Seobe’, praktično do kraja rata nije objavio neko značajnije književno delo sve do vremena kada je već bio emigrant u Londonu. On je između dva rata pokušavao da spasi Kraljevinu Jugoslaviju, koliko od secesionističkih pokreta toliko i od komunista. Crnjanski nije bio čovek koji je pravio karijeru, a nije ni mogao da je pravi jer je bio potpuno nepredvidiv. On je bio čovek koji je radio i delovao u skladu sa onim što je smatrao da je smisleno i potrebno, a ne što je isplativo za njega lično. Crnjanski nije bio čovek subordinacije, danas bi se reklo timski igrač.
Pokušao sam simbolično da pokažem da je Crnjanski bio različit od ljudi koji su ga okruživali ne samo zato što je u smislu književnosti bio bogomdani talenat kakav se više neće nikada roditi nego što je imao i drugačiju prirodu i ta njegova priroda i energija proizlaze iz toga što je hteo da se bavi esencijom, suštinom, a ne formom, odnosno karijerom. To jeste poenta i simbolički smisao te njegove potrage. On je u romanu neshvaćen u meri u kojoj niko nije mogao da ga shvati ni u realnom životu.“
U romanu postoji nit socijalne osetljivosti. Koji su bili porivi za to?
Postoji ono što se zove socijaledmokratija, jedna vrsta humanističkog poriva ka pravdi i jednakosti. Ideji socijalne pravde kojoj je ovde veran Crnjanski, bio je čini mi se, u dobroj meri, veran i u realnom životu. Crnjanski je smatrao da do ideje socijalne pravde ne treba da se dođe kroz revoluciju, nego kroz evoluciju, kroz samovaspitavanje. On o tome piše još 1919. godine u tekstu „Vaspitanje i revolucija“. Crnjanski nema problem sa socijalnom pravdom, nego sa načinom ili metodama kojima treba doći do toga. Nikako nije bio za revoluciju, jer revolucija podrazumeva ono što se zapravo i dogodilo, ogroman broj nevinih žrtava. Zato je i bio antikomunista.
U vremenu osvedočene velike nejednakosti, da li to nalazi odjeka u slično snažnim književnim glasovima?
Crnjanski ni u svom vremenu, iako glas velike intelektualne snage, nije bio glas koji se orio javnim prostorom. Tačnije rečeno, njegov glas je bio glas usamljenika. I naravno, značajnije je ono što je napisao u književnosti nego u publicistici. Ideja književnosti je da na indirektan način sugeriše u kakvom svetu živimo. Ona više treba da zrači, nego da znači. Ko to ne razume, taj može da prigovori književnosti da nije dovoljno angažovana i jasna. Ali to je pogrešno mišljenje. Pogledajte „Roman o Londonu“. To je roman o neoliberalnom megalopolisu koji je objavljen početkom sedamdesetih. Crnjanski je, kako je sam tvrdio, u tom romanu pokušao da izrazi stravično ljudsko robovanje novcu: sve ono što se ranije dobijalo za hrabrost, mladost, lepotu, vedrinu to se, kaže Crnjanski, danas dobija samo za novac. To je i danas aktuelno. A malo šta je iz tog vremena takvo. Pokušajte da se setite šta od onoga što je nastalo početkom 70-ih godina, danas ne bi bilo smešno. Kada čitamo „Roman o Londonu“ ne samo da nam ništa nije smešno nego imamo utisak da je taj roman nastao juče. To je moć književnosti, jer ništa u tom romanu nije direktno rečeno ali vi osećate tu vrstu užasa koji zrači iz tog grada i tog sistema.
Profesor ste na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pišete povremeno književne kritike. Kako se kritičar miri u sebi sa piscem?
Sada mi je lakše jer više nisam kritičar, sada sam samo profesor na fakultetu i pisac. I sâm sam o tome često razmišljao, i ne bih mogao da dam jasan odgovor na to kako uspevam, jer to nije stvar ni neke tehnike, ni metode koja se primeni. To je stvar podsvesti. Postoje stanja kada drugačije mislim nego onda kada pišem neki naučni rad ili onda kada se bavim analizom nekog književnog teksta, dakle to su situacije u kojima niste toliko analitični nego na neki način dopuštate da podsvest progovori. To znači da kada pišem roman imam fabulu, ali dok pišete nešto vam padne na pamet što nema mnogo veze sa onim što je već na papiru i što bi trebalo da se dogodi. To nešto se događa na nivou asocijacije, metafore, na nivou simbola i onda imate dve mogućnosti: da to nešto odbacite i kažete, to nije to, ili da se pouzdate u intuiciju, i da to nešto ostavite tamo i verujete da ima smisla i da će na nivou celine da zrači simboličkim smislom ili osećanjem ili nečim što može da pogodi čitaoce. Imam poverenja u tu vrstu intuicije, na kraju nije me izdala do sada, a nadam se da će tako biti i ubuduće. Te lutajuće asocijacije i simboli su ono što ne možete do kraja da izračunate i ono što predstavlja najintimnije slike ličnosti onoga ko piše. Srećan sam dok pišem prozu, postoji taj generator neočekivanosti i nepovezanosti, za koje se kasnije pokaže da imaju smisla i da te neočekivanosti nisu puka proizvoljnost već neka vrsta drugačijeg jezika i ja se zapravo u to uzdam dok pišem.
Langov „Metropolis“, fotografije iz privatne zbirke, poput slike poslastičarnice „Rozati“ u kojoj je sedeo Crnjanski, utisak je da vizuelni otisak ima snažan uticaj na Vaše pisanje?
Ukoliko želim da moja proza bude neka vrsta tajnog znanja o vremenu, onda je vizuelnost vrlo važna. Ako ste pisali u 19. veku, morali ste da prilično detaljno i precizno opišete kako izgleda neki lik da bi vaš čitalac to mogao da zamisli. U 21. veku za tim u suštini nema velike potrebe jer je naša video-memorija prepuna slika. Menja se poetika opisa koji više nije tu da donese uverljivost već je tu da doda neku vrstu zanimljivosti, interesantnosti ili razlike. Živimo u video-civilizaciji kada i Rim većini ljudi bolje izgleda u filmu „Anđeli i demoni“, nego uživo. To važi i za druge gradove. Zato čovek mora da otkrije neku intimnu sliku u tim gradovima, nešto što nije toliko filmično i spektakularno, ali zato i može da postane njegovo.
Autor: Aleksandra Isakov
Izvor: Politika
Autor: Slobodan Vladušić
