Zašto nakon pročitanog romana „Sloboda govora“ iskrsavaju brojna pitanja na koja je teško pronaći pravi odgovor?

Zašto su i oni odgovori do kojih se može doći toliko poražavajući i zabrinjavajući?

Da li je izraz u naslovu romana s vremenom postao apsurdan?

Da li se, ako već ne postoji sloboda govora, može odabrati sloboda ćutanja?

Ili se došlo dotle da i ćutanje može biti podjednako opasno kao i izrečena slobodna misao?

Zar je situacija u stvarnosti toliko kritična da bi se jedan roman – koncipiran kao mešavina novinskih vesti, svojevrsnog gotskog trilera, hronike tipičnog novinarskog života i napete duo-drame – mogao bez problema shvatiti kao dokumentarni?

Kako je došlo do toga da se kao sasvim moguće i ostvarive mogu razumeti čak i one scene koje zadiru u domen nadrealnog?

Da li ni sablasni hoteli sa svojim čudovišnim službenicima više ne izazivaju toliki strah niti bilo kakvo čuđenje nakon svih jezivih vesti i zavera kojima se najširi auditorijom zasipa iz dana u dan?

I kako to da se broj zavera povećava sa smanjivanjem države?

Ima li onda uopšte slobode i morala tamo gde je profit vrhovni bog?

Zašto se novinarsko predviđanje političkih preokreta pretvorilo u samoubilačku misiju?

Zar je zaista došlo vreme novih procesa u stilu najpoznatijeg književnog procesa?

Treba li novinar svoje prezime odmah da zameni inicijalom ako unapred zna da ga neće zaobići sudbina Jozefa K.?

Zar je čovek kao pojedinac spao dotle da ga vlast može uceniti ponižavajućim pitanjem o mestu sahrane?

Kakva je to nevidljiva sila koja najbolje prijatelje može toliko zavaditi da oni u javnost počnu da iznose čak i tajne koje su im nekada bile rečene u najiskrenijem poverenju?

Da li su dojučerašnji prijatelji svojevoljno zauzeli suprotstavljene pozicije ili je to posledica jednog dugotrajnog procesa koji se i ne primećuje dok ne ostavi nesagledive posledice?

Zašto vlada mišljenje da će ideja biti najbolje odbranjena samo ako se neprestano budu napadali neistomišljenici?

Šta sprečava čoveka da koriguje svoje stav ako ni sâm u njih više nije siguran?

Kojom mahinacijom vlast uspeva da građane podeli na gramzive nacionaliste i ogorčene autošoviniste?

Kako je došlo do toga da jugonostalgija zahvati one koji su u socijalističkoj Jugoslaviji bili šikanirani od svakoga ko je imao partijsku knjižicu i kako je uopšte moguće da nekadašnji najžešći kritičari nacionalizma i sami postanu nacionalisti?

Da li za to krivicu snosi samo jedan režim ili su podjednako krivi i huškači i oni koji huškače nisu na vreme udaljili sa javne scene?

Kako je došlo do toga da se veznik i, koji je stajao između imena dvojice nerazdvojnih prijatelja, pretvori u veznik ili, koji ne označava samo opredeljenje za jednog od dvojice sada ljutih protivnika, nego i definitivno opredeljenje za jednu od ponuđenih a nepomirljivih ideologija?

I kako je došlo do toga da umesto slobode govora dobijemo fatalan izbor: sloboda ili govor?

A nisu li već tolika brojna pitanja – sve i da je za neke odgovore potrebna izvesna vremenska distanca – sasvim dovoljan razlog da se pročita roman „Sloboda govora“ Vladana Matijevića?

Autor: Dušan Milijić