Sloboda duha u „Evgeniju Onjeginu“
Sumnjam, dragi čitaoci, da su mnogi među vama već pročitali „Evgenija Onjegina“. Pa, pošteno. Ovo je slobodna zemlja, a i uvek postoji izvesna odbojnost prema tome kada vam se kaže da je taj-i-taj „nacionalni pesnik“ određene zemlje; nismo u obavezi da se prihvatimo obožavanja tuđih velikana, a pored toga, i sami imamo svoje nacionalne pesnike sa kojima se treba izboriti.
Ali Puškin nije Šekspir, osim u najširem poimanju inkluzivnosti i ljudskih osećanja. I verujem da je osvežavajuća činjenica to da je duboko poštavan u zemlji koja toliko dugo nije bila – makar onako kako mi posmtramo taj termin – slobodna; jer Puškin je jedan od pesnika najsolobodnijeg duha u čitavoj istoriji književnosti. To nije samo zbog toga, kako je to Klajv Džejms jednom sastavio, zato što je bio „samoubilački nastrojena usijana glava, zakleti ženskaroš, istrajan trošač tuđeg novca, laprdavi imperijalista, kockar koji nije imao mira dok ne izgubi sav novac i prvoklasni primer kandidata za pakao“, već i zato što nije bio vezan za pravila i propise u okviru književnosti. „Jebeš slavu“, napisao je prijatelju dok je pisao „Onjegina“, „novac je ono što mi treba“.
Ipak, „Evgenije Onjegin“, kao što svako zna, njegovo je remek-delo: a deo čari i umeća leži upravo u načinu na koji deluje kao da je tako nešto veoma jednostavno napisati. Ali ne i jednostavno prevesti: stihove, pet i po hiljada redova soneta, naizmenično razigranih, lažno zlovoljnih, iskreno turobnih, sumnjičavih, lakomislenih, apsurdnih, zajedljivih, lukavih i, naizgled, bezazlenih. Poređenje koje prvo pada na pamet je Bajron, naročito Bajronov „Don Žuan“, i zaista, Bajronov uticaj se toliko oseća da na trenutke deluje kao da Puškin nastoji da ga se otrese poput upornog hanzaplasta čiji lepak nikako neće da popusti.
Ali forma Puškinu savršeno pristaje: „Onjegin“ jeste stamenije delo nego „Don Žuan“, premda je podugačko, ali i veoma zabavno. Međutim, pre možemo nagađati o sličnosti, ili razlikama, između Puškinovih i Onjeginovih osobina, nego li o Bajronovim i Don Žuanovim. „Ko je, onda, on?“, zapitaće se Puškin o svojoj zagonetnoj tvorevini. Imitacija ili parodija? Teško je zaključiti čak i da li je dobar ili loš. I neverovatno je to, uzimajući u obzir ekstremnu žustrinu Puškinovog života i uma, da je uspeo da napiše roman u kom se, po mom viđenju, moglo destiti samo jedno – što ujedno i zastrašujuće predviđanje sopstvene smrti.
Autor: Nikolas Lezard
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
Ali Puškin nije Šekspir, osim u najširem poimanju inkluzivnosti i ljudskih osećanja. I verujem da je osvežavajuća činjenica to da je duboko poštavan u zemlji koja toliko dugo nije bila – makar onako kako mi posmtramo taj termin – slobodna; jer Puškin je jedan od pesnika najsolobodnijeg duha u čitavoj istoriji književnosti. To nije samo zbog toga, kako je to Klajv Džejms jednom sastavio, zato što je bio „samoubilački nastrojena usijana glava, zakleti ženskaroš, istrajan trošač tuđeg novca, laprdavi imperijalista, kockar koji nije imao mira dok ne izgubi sav novac i prvoklasni primer kandidata za pakao“, već i zato što nije bio vezan za pravila i propise u okviru književnosti. „Jebeš slavu“, napisao je prijatelju dok je pisao „Onjegina“, „novac je ono što mi treba“.
Ipak, „Evgenije Onjegin“, kao što svako zna, njegovo je remek-delo: a deo čari i umeća leži upravo u načinu na koji deluje kao da je tako nešto veoma jednostavno napisati. Ali ne i jednostavno prevesti: stihove, pet i po hiljada redova soneta, naizmenično razigranih, lažno zlovoljnih, iskreno turobnih, sumnjičavih, lakomislenih, apsurdnih, zajedljivih, lukavih i, naizgled, bezazlenih. Poređenje koje prvo pada na pamet je Bajron, naročito Bajronov „Don Žuan“, i zaista, Bajronov uticaj se toliko oseća da na trenutke deluje kao da Puškin nastoji da ga se otrese poput upornog hanzaplasta čiji lepak nikako neće da popusti.
Ali forma Puškinu savršeno pristaje: „Onjegin“ jeste stamenije delo nego „Don Žuan“, premda je podugačko, ali i veoma zabavno. Međutim, pre možemo nagađati o sličnosti, ili razlikama, između Puškinovih i Onjeginovih osobina, nego li o Bajronovim i Don Žuanovim. „Ko je, onda, on?“, zapitaće se Puškin o svojoj zagonetnoj tvorevini. Imitacija ili parodija? Teško je zaključiti čak i da li je dobar ili loš. I neverovatno je to, uzimajući u obzir ekstremnu žustrinu Puškinovog života i uma, da je uspeo da napiše roman u kom se, po mom viđenju, moglo destiti samo jedno – što ujedno i zastrašujuće predviđanje sopstvene smrti.
Autor: Nikolas Lezard
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
