Skriveni svet u senkama Beograda – predstavljeni „Krotitelji vremena“ Miomira Petrovića
U knjižari Delfi SKC 15. juna predstavljena je nova knjiga Miomira Petrovića „Krotitelji vremena“, slojevita priča o ambiciji da se osvoji neosvojivo, ali i gubitku i krhkosti ljudskog bića. Pored autora, o knjizi su govorili dr Nataša Gojković, filolog, i pisac Darko Tuševljaković.
Kosta Ribićević, junak romana, probudio se u svojoj kući na Senjaku jednog majskog jutra 1938. sa neugodnim predosećajem. Pedantni konstruktor satova je potom otišao u svoju radionicu u okviru elitne vračarske prodavnice satova „Ribićević i sinovi“, i nastavio da radi na komplikovanom mehanizmu koji meri vreme i položaj nebeskih tela na dva kontinenta, razmišljajući usput o galantnom sastanku sa privlačnom Beti, trenutnom partnerkom.
Instinkt ga nije prevario. Dobiće dve neuobičajene poslovne ponude od kojih će ga jedna odvesti na sâm prag htonskog sveta i otvoriti prolaz jednom duhu iz prošlosti. Duhu poginulog starijeg brata čija ga je smrt morila od detinjstva…
Teme vremena i identiteta obeležavaju stvaralački opus Miomira Petrovića, u kojem se do sada u Laguninom izdanju pojavilo 11 romana: „Posmatranje vremena kao ekskluziviteta za mene je bio jedan nonsens. Vreme smo odredili mi, i u ovom ćete romanu imati i kratak pregled istorije merenja vremena putem različitih ideja, a zatim i aparata. Mi smo to izmislili, kao što smo izmislili da se reka zove reka, planina da se zove planinom i da postoje neke zime i neka proleća, pa se sad žalimo što je ovo kišno jer nije ono proleće kakvo smo mi definisali u stalnom pokušaju ljudskom da definišemo nešto što živimo, umesto da živimo bez potrebe da definišemo.“
Evo i kako je autor definisao svoj roman: „’Krotitelji’ su roman o mogućnosti tako slatkoj, čulnoj i strastvenoj da, uradivši nešto alhemijski ili metafizički, promenimo svoju prošlost, a samim tim će se promeniti i ono što nazivamo budućnost.“
„Krotitelji vremena“ obuhvataju period od 1938. pa sve do 1945. godine i predosećanje velikog sudnjeg dana Drugog svetskog rata. Cikličnost i simbol uroborosa obeležavaju ovaj roman: „Pomislite kako su krajem tridesetih naši sunarodnici Prvi svetski rat nazivali Velikim ratom, ne očekujući da će Drugi svetski biti još veći. Da li mi živimo ponovo u jednom novom krugu? Zapravo želim da iznerviram čitaoce da pomisle da je možda i moguće da se mi krećemo kao hrčak u jednom vrlo zatvorenom i limitiranom kosmičkom sistemu.“
Tuševljaković je u ovom romanu pronašao sličnosti sa magičnim realizmom Milorada Pavića i Majkla Murkoka. To poređenje je veoma interesantno jer uspostavlja zanimljive koordinate sveta porodice Ribićević u romanu: istorijski trenutak neposredno pred Drugi svetski rat prepliće se sa oniričkim svetom koji pripada žanru fantastike: „Nametnuo se Pavić, ne zato što su Miomir i on slični pisci, ali u ovom slučaju sam shvatio, čitajući neke Pavićeve priče, da postoji slična vrsta slobode kod obojice. Koriste se svim mogućim dostupnim alatima da bi ispričali priču koju žele, da su neopterećeni kategorizacijama, da im nije bitno da li će se nešto nazivati realističnom pričom, istorijskom ili fantastičnom. Jedan od najvećih kvaliteta ovog romana upravo je negovanje misterije. Vidimo da je Miomir zaintrigiran temom o kojoj piše, da njega zanima i zabavlja. On je u tom smislu pravi pripovedač u starinskom smislu pripovedanja oko logorske vatre.“
Nataša Gojković je, poznajući širi opus Miomira Petrovića, duboko zaronila u svu složenost novog romana, uz veoma zanimljive paralele sa prethodnim Petrovićevim romanima.
Čitajući „Krotitelje vremena“, osećala se hipnotisano: „Vi ste toliko uronjeni u lepotu pripovedanja, u priču, kao čitalac ste ’ukroćeni’, ako to već nije vreme, kao što je Virdžinija Vulf rekla, kao da ste pod neprekidnim pljuskom bezbrojnih atoma utisaka.“
Nataša smatra da je pisac suptilno doveo u paralelu „Kuću od soli“ i „Krotitelje vremena“ koji se, po njenom mišljenju, „dodiruju kao sunce i mesec na astronomarijumu, a on je jedan od ključnih motiva, tako da to sve ima smisla. Sve što je bilo čisto poigravanje u prethodnim romanima i relativno mirno, u ’Krotiteljima vremena’ bukvalno je ’srljanje’ i potreba da se menja identitet da bi se složio vanzemaljski bol zbog gubitka sinova.“
Kao ključne motive romana, Nataša je izdvojila astronomarijum, radionicu i vodu: „Ali ovde nije izvor života kako smo navikli da vodu posmatramo. U nju se survavaju junaci, ona guši, klokoće, šumi, ona je u grlu junaka koji se stalno bore za taj nasušni vazduh koji nikako da udahnu, a kada udahnu, ne znaju šta ih čeka.“
Cikličnost čini priču misterioznom i neverovatno zanosnom.
„Astronomski sat je najvažniji motiv. On je i ishodište i ušće, zbog njega teče priča, s njegovim otkucajima zapravo priča i počinje. Pisac nam suptilno sugeriše da je njegov junak Kosta zapravo gladan onog znanja koje nije dostupno čoveku, i to je tragična crta glavnog junaka“, zaključila je Nataša Gojković.
Instinkt ga nije prevario. Dobiće dve neuobičajene poslovne ponude od kojih će ga jedna odvesti na sâm prag htonskog sveta i otvoriti prolaz jednom duhu iz prošlosti. Duhu poginulog starijeg brata čija ga je smrt morila od detinjstva…
Teme vremena i identiteta obeležavaju stvaralački opus Miomira Petrovića, u kojem se do sada u Laguninom izdanju pojavilo 11 romana: „Posmatranje vremena kao ekskluziviteta za mene je bio jedan nonsens. Vreme smo odredili mi, i u ovom ćete romanu imati i kratak pregled istorije merenja vremena putem različitih ideja, a zatim i aparata. Mi smo to izmislili, kao što smo izmislili da se reka zove reka, planina da se zove planinom i da postoje neke zime i neka proleća, pa se sad žalimo što je ovo kišno jer nije ono proleće kakvo smo mi definisali u stalnom pokušaju ljudskom da definišemo nešto što živimo, umesto da živimo bez potrebe da definišemo.“
Evo i kako je autor definisao svoj roman: „’Krotitelji’ su roman o mogućnosti tako slatkoj, čulnoj i strastvenoj da, uradivši nešto alhemijski ili metafizički, promenimo svoju prošlost, a samim tim će se promeniti i ono što nazivamo budućnost.“
„Krotitelji vremena“ obuhvataju period od 1938. pa sve do 1945. godine i predosećanje velikog sudnjeg dana Drugog svetskog rata. Cikličnost i simbol uroborosa obeležavaju ovaj roman: „Pomislite kako su krajem tridesetih naši sunarodnici Prvi svetski rat nazivali Velikim ratom, ne očekujući da će Drugi svetski biti još veći. Da li mi živimo ponovo u jednom novom krugu? Zapravo želim da iznerviram čitaoce da pomisle da je možda i moguće da se mi krećemo kao hrčak u jednom vrlo zatvorenom i limitiranom kosmičkom sistemu.“
Tuševljaković je u ovom romanu pronašao sličnosti sa magičnim realizmom Milorada Pavića i Majkla Murkoka. To poređenje je veoma interesantno jer uspostavlja zanimljive koordinate sveta porodice Ribićević u romanu: istorijski trenutak neposredno pred Drugi svetski rat prepliće se sa oniričkim svetom koji pripada žanru fantastike: „Nametnuo se Pavić, ne zato što su Miomir i on slični pisci, ali u ovom slučaju sam shvatio, čitajući neke Pavićeve priče, da postoji slična vrsta slobode kod obojice. Koriste se svim mogućim dostupnim alatima da bi ispričali priču koju žele, da su neopterećeni kategorizacijama, da im nije bitno da li će se nešto nazivati realističnom pričom, istorijskom ili fantastičnom. Jedan od najvećih kvaliteta ovog romana upravo je negovanje misterije. Vidimo da je Miomir zaintrigiran temom o kojoj piše, da njega zanima i zabavlja. On je u tom smislu pravi pripovedač u starinskom smislu pripovedanja oko logorske vatre.“
Nataša Gojković je, poznajući širi opus Miomira Petrovića, duboko zaronila u svu složenost novog romana, uz veoma zanimljive paralele sa prethodnim Petrovićevim romanima.
Čitajući „Krotitelje vremena“, osećala se hipnotisano: „Vi ste toliko uronjeni u lepotu pripovedanja, u priču, kao čitalac ste ’ukroćeni’, ako to već nije vreme, kao što je Virdžinija Vulf rekla, kao da ste pod neprekidnim pljuskom bezbrojnih atoma utisaka.“
Nataša smatra da je pisac suptilno doveo u paralelu „Kuću od soli“ i „Krotitelje vremena“ koji se, po njenom mišljenju, „dodiruju kao sunce i mesec na astronomarijumu, a on je jedan od ključnih motiva, tako da to sve ima smisla. Sve što je bilo čisto poigravanje u prethodnim romanima i relativno mirno, u ’Krotiteljima vremena’ bukvalno je ’srljanje’ i potreba da se menja identitet da bi se složio vanzemaljski bol zbog gubitka sinova.“
Kao ključne motive romana, Nataša je izdvojila astronomarijum, radionicu i vodu: „Ali ovde nije izvor života kako smo navikli da vodu posmatramo. U nju se survavaju junaci, ona guši, klokoće, šumi, ona je u grlu junaka koji se stalno bore za taj nasušni vazduh koji nikako da udahnu, a kada udahnu, ne znaju šta ih čeka.“
Cikličnost čini priču misterioznom i neverovatno zanosnom.
„Astronomski sat je najvažniji motiv. On je i ishodište i ušće, zbog njega teče priča, s njegovim otkucajima zapravo priča i počinje. Pisac nam suptilno sugeriše da je njegov junak Kosta zapravo gladan onog znanja koje nije dostupno čoveku, i to je tragična crta glavnog junaka“, zaključila je Nataša Gojković.
1/11
„Krotitelje vremena“ možete naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao I na sajtu laguna.rs.
