Dobitnik Pulicerove nagrade i ugledni stručnjak za kancer objavio je studiju o genima koja je ujedno i lična porodična priča o borbi s mentalnim oboljenjima. „Geni su nešto sasvim lično. Oni postavljaju pitanje: zašto smo ovakvi kakvi jesmo“, poručuje Sidarta Mukardži.

U podnaslovu knjige „Gen“ stoji „Intimna istorija“, i kroz nju se provlači veoma lična priča. Možete li nam reći nešto više o tome?

Knjiga je intimna već od prve stranice. Dva moja strica boluju od šizofrenije i bipolarnog poremećaja, a nedavno je i jednom od mojih rođaka, takođe sa očeve strane, dijagnostikovana šizofrenija i smešten je u instituciju. To me je poput senke pratilo tokom celog mog detinjstva i pokrenulo neka zaista bitna pitanja. Hoću li i ja oboleti od toga? Da li postoji genetska predispozicija? Šta se zapravo dešava u mojoj porodici? Često gene vezujemo samo za laboratorije ili akademska istraživanja, ali oni predstavljaju nešto mnogo ličnije: to je vaša priča, to je moja priča, to je priča o tome kako nasledni faktori oblikuju naše živote. To je pitanje koje sve nas muči. Zašto izgledamo ovako? Zašto se ponašamo ovako? Zašto smo onakvi kakvi jesmo?

Da li ste tokom pisanja ove knjige otkrili nešto o sebi?

Apsolutno. Dugo sam potiskivao sve što je imalo veze sa mentalnim bolestima. Delom zato što nisam želeo da se sa tim suočim, a delom iz straha od onoga što bih mogao da otkrijem. Ipak, ova knjiga mi je omogućila da pronađem jasnije odgovore. Kada u porodici postoji ovakva istorija bolesti, u čoveku se javljaju snažni mehanizmi poricanja. Veliki deo mog detinjstva, ali i porodičnog života, bio je prožet pokušajem da ubedimo sebe da te bolesti jednostavno ne postoje.

Ono što ste napisali o iskustvu svoje majke kao jednojajčane bliznakinje bilo je zaista dirljivo. Ideja o bliznakinji koja ima isti genom, ali je oblikovana drugačijim životnim okolnostima – poput senke koja živi paralelni, drugačiji život – ostavlja snažan utisak. Da li ste ikada razmišljali o sopstvenoj „senci“? Šta mislite, čime bi se ona danas bavila?

To je sjajno pitanje. Kada se ozbiljno bavite genetikom, neminovno počinjete da razmišljate o alternativnim životima. Prirodno je da se zapitate: šta bi se dogodilo da taj isti skup gena, to isto „ja“, bude izložen potpuno drugačijim okolnostima? Pitanje se prosto samo nameće. Verujem da svi razmišljamo o alternativnim životima, imamo svoje izmaštane dvojnike, izmišljene verzije sebe koje su pošle nekim drugim putem. Ta ideja postoji odavno, a današnje poznavanje genetike je dodatno produbilo i pojačalo našu uznemirenost tim pitanjem.

A Vi ste vešto izbegli da odgovorite na moje pitanje…

Sasvim je moguće da bih i dalje živeo u Indiji. Možda nikada ne bih napustio četvrt u kojoj sam odrastao. Vrlo lako je moglo da se desi da uopšte ne postanem naučnik... Sve je moglo da krene u potpuno drugačijem pravcu.

Pa ipak, Vaš identitet ipak čini nekoliko alternativnih ličnosti, zar ne? Vi ste naučnik-istraživač, onkolog koji radi sa pacijentima i nagrađivani pisac. To je prilično mnogo za jednu osobu, zar ne?

U pravu ste. Trudim se da svakoj od svojih uloga pristupim posvećeno i odgovorno. Nastojim da se vratim radu sa pacijentima, jer mi je ta sfera života izuzetno važna. Gotovo sva moja istraživanja usmerena su na unapređenje medicine, pa mi, na neki način, sužavanje tematskog okvira zapravo olakšava stvari – omogućava mi da se bolje koncentrišem i dublje razumem ono čime se bavim.

Vaš naučni rad deluje izuzetno složeno i intelektualno zahtevno. Odakle potiče Vaša potreba da pišete knjige?

Knjiga „Gen“ je nastala iz lične potrebe da opišem ono što sam, u suštini, tražio dok sam pokušavao da razumem bolest koja je zadesila moju porodicu – šta ona sa sobom nosi i kakve posledice može doneti u budućnosti. Knjiga počinje kao memoari, ali se s vremenom razvija u dublje istraživanje porodične istorije i šireg konteksta. Osećao sam snažan poriv da sve to istražim i pretočim u reči.

Za knjigu The Emperor of All Maladies dobili ste Pulicerovu nagradu. Mora da je teško nadmašiti takav uspeh...

Bilo mi je izuzetno važno da ovu knjigu napišem iz potpuno nove perspektive. Od samog početka znao sam da će imati oblik memoara, ali knjiga je vrlo brzo počela da živi sopstvenim životom. Tako je to s knjigama – uhvate svoj zamah, i vi ne možete ništa drugo nego da ih pratite.

Kao onkolog, govorili ste da je to što se nalazite uz ljude u njihovim najstrašnijim trenucima „transcendentalno iskustvo“. Pitala sam se šta ste time hteli da kažete.

Ne mislim na duhovno iskustvo u klasičnom smislu, već na nešto što prevazilazi svakodnevicu. Malo je ljudi koji imaju priliku da budu prisutni u onom trenutku kada se neko suočava sa sopstvenom smrtnošću. To je gotovo nepojmliv trenutak, a u onkologiji se s njim susrećete svakog dana. Pritom se dešava da upoznajete ljude koji pokazuju zadivljujuću otpornost i izuzetnu unutrašnju snagu.

Kako se to na Vas odražava?

Nekima takva iskustva uzrokuju potištenost, ali meni pružaju dodatnu snagu. Svaki odlazak u kliniku me dodatno osnažuje. Otkrivam da sve dublje razumem. Otkrivam da sve više cenim. Otkrivam da svaki put, kada sam u klinici ili na odeljenju, naučim nešto novo.

Da li to utiče na Vaš način razmišljanja o životu i smrti?

Apsolutno. Nemam unapred formiran odgovor kada su u pitanju život i smrt. Naučio sam da su reakcije pojedinaca na suočavanje sa smrću potpuno različite. Kreću se u širokom spektru i ne postoji univerzalan, arhetipski odgovor.

Na Zapadu se smrt obično doživljava kao medicinsko stanje, a ne kao filozofski koncept. Ljudi završavaju u bolnici priključeni na aparate…

Tako je, i o tome sam takođe pisao. Smrt moje bake bila je za mene prekretnica. To je bila jedna od najdostojanstvenijih smrti kojima sam ikada prisustvovao. Za one koji preminu kod kuće, bez aparata i bolničkog okruženja, može se reći da su imali lepu smrt.

Gledajući iz ugla Vaše profesionalne karijere, još uvek ste mladi. Čime planirate da se nadalje bavite?

Uglavnom pokušavam da shvatim na koji način nas medicina, biologija i kultura oblikuju. To je pitanje koje me neprestano zaokuplja. Svaka moja knjiga predstavlja pokušaj da u to proniknem. Nisam siguran da li ću napisati još neku knjigu jer pišem onda kada se osećam zbunjeno.

A šta je sa Vašim naučnim ambicijama?

Najviše se bavimo proučavanjem leukemije i procesa stvaranja krvi, a u manjoj meri istražujemo i formiranje kostiju. Veći deo našeg rada usmeren je na otkrivanje inovativnih metoda za lečenje leukemije.

Da li će lek za leukemiju biti pronađen?

Zaista sam optimističan. Svaka godina donosi nova saznanja o tome šta je delotvorno, a šta ne, kao i o mogućim pravcima napretka u borbi protiv bolesti koja se ispoljava na mnogo različitih načina – iako među njima postoje određene suštinske sličnosti.

Na kraju knjige tvrdite da je uticaj gena na naše živote dublji, bogatiji i uznemirujući nego što smo ranije pretpostavljali. Šta time mislite?

Geni igraju ključnu ulogu u oblikovanju onoga što jesmo kao pojedinci. Ta spoznaja za mene je ujedno i fascinantna i uznemirujuća. Svesni smo da nas oblikuju sudbina, sreća, slučajnosti i nepredviđene okolnosti. Ipak, ispod svega toga postoji neka vrsta unutrašnje strukture, predispozicije. Verujem da su upravo te predispozicije pod snažnim uticajem gena. To pokušavamo da razumemo – i smatram da je to neiscrpno i zadivljujuće područje.

Da li razmišljate o tome dok posmatrate svoju decu i promišljate o tome kako da ih vaspitate?

Imam dve ćerke – jedna ima šest, a druga jedanaest godina – i verujem da se svaki roditelj suočava sa pitanjem na koji način će se geni, okruženje i slučajnosti spojiti i oblikovati ta jedinstvena ljudska bića u njihovoj deci. To je zagonetka s kojom se svi roditelji neminovno suočavaju, i upravo tom zagonetkom sam se bavio u knjizi. Ali znate… ne možete živeti svoj život kao da ste deo nekog kliničkog ispitivanja.

Autor: Kerol Kadvalader
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj