U današnjim psihološkim trilerima, baš kao i u životu, žene nisu uvek žrtve. Ženama je konačno dozlogrdilo i one se okreću nasilju.

Godine 2018. ustanovljena je nagrada Staunch Book Prize, koja odaje priznanje trilerima u kojima nijedna žena nije pretučena, uhođena, seksualno iskorišćavana, silovana ili ubijena. To je plemenito; u porodičnim i psihološkim trilerima (koji su striktno utvrđeni žanrovi, vođeni različitim tipovima odnosa) žrtve nasilja obično su žene. Razumem potrebu da se usredsredimo na knjige koje ne koriste bespotreban ženski bol kao centralni deo zapleta. (Setite se leša iz hvaljene serije „Mer iz Istauna“: mlada žena leži gola na stenama, a oko nje, poput vukova, kruži čopor muškaraca, a svaki od njih je potencijalni osumnjičeni.)

Postoji razlog zašto se nijedan moj triler ne kvalifikuje za ovu nagradu.

U stvarnosti je veća verovatnoća da će žene biti žrtve ovakvih zločina. Više od tri puta je veća verovatnoća da ćemo biti uhođene tokom života nego muškarci; u SAD svake godine preko milion žena biva uhođeno. Veća je verovatnoća da će žene doživeti „teško fizičko nasilje od intimnog partnera i seksualno nasilje u kontaktu sa intimnim partnerom“. I dok se broj muškaraca koji su žrtve nasilnih zločina stalno smanjuje u celoj zemlji od 2005. godine, broj stradalih žena je stalno u porastu. Prezirem takvu stvarnost, ali svoje sopstvene (zasnovane) strahove stalno pretačem u priče o ženama koje se suočavaju sa svojim košmarima.

I zapravo, ponekad ih pustim da uzvrate.

Evo u čemu je stvar. Dosadilo mi je da pričam o „nasilju nad ženama“. Dosadilo mi je i da ga nazivam tačnijim, jednostavnijim terminom: „nasilje koje su počinili muškarci“. Želim da govorim o nasilju koje su počinile žene. Damama koje su ubice. Opakim kučkama koje uzimaju pravdu u svoje ruke. Žene koje koriste svoj pol da se izvuku – jer, pošto nemaju testise, jednostavno nemaju muda da počine zločin, zar ne?

U romanu „Nikad nismo bile ovde“ dve najbolje prijateljice, koje putuju širom sveta, pokušavaju da se odbrane od potencijalnog silovatelja i pritom ga ubijaju, a zatim uklanjaju telo i odlaze kući… i to se ne događa jednom, nego dvaput. Knjiga je počela da nastaje kao svojevrsna osvetnička fantazija, način da preokrenemo situaciju i povratimo moć i istaknemo nasilje koje se vrši nad ženama a da nismo ni pomislili da one mogu da uzvrate. Znate šta kažu o ženama koje šetaju same noću… sigurno ne: „Izbegavajte ih da ne biste ugrozili vlastitu sigurnost“.

Nisam jedina autorka trilera koja je odbila da zažmuri pred realnošću nasilja nad ženama – brojne spisateljice koje obožavam takođe su razbile klišee time što su žene učinile okrutnim. Uzmite na primer roman „They Never Learn“ Lejn Fargo, u kojoj lukava profesorka „čisti“ svoj kampus od nasilnika. Tu je i knjiga „Moja divna žena“ Samante Dauning, u kojoj muž na veoma poetičan način govori o svojoj briljantnoj, vatrenoj riđokosoj ženi, koja je zapravo ubica. Bacite oko na roman „Moja sestra serijski ubica“ Ojinkan Brejtvejt, u kome žena uzima izbeljivač i gumene rukavice i pomaže svojoj sestri da se oslobodi još jednog leša. Obožavam književni kanon o neuravnoteženim ženama (u njega ubrajam i svoj roman „Nikad nismo bile ovde“) u kome okrutna glavna junakinja nije žrtva, niti postoji izvesna doza iznenađenja zato što je ona glavni krivac – u ovim knjigama žena je počinilac, ona izaziva nasilje i trebalo bi da je se plaše. Ona je često protagonista, a u najmanju ruku je kompleksni pokretač, i nje se plaše, ali je u isti mah i poštuju. Ona je zastrašujuća. Ona je neustrašiva. Volim takve žene.

Ne zalažem se za to da žene vrše nasilje (mada bez sumnje postoje osnovi za to... baš kao što je Džef Tidrih sažeo u svom tvitu onoga dana kada je Kozbi izašao na slobodu, a Britnin nadzor ostao na snazi, mi žene „pokazujemo veliku suzdržanost da ne spalimo sve do temelja“). Umesto toga, uvek se radujem zbog knjiga koje preispituju našu urođenu pretpostavku da žene uvek treba da se plaše.

Dosta je bilo dobronamernog naklapanja o tome kako studentkinje treba da izlaze u grupama i nadgledaju svoje prijateljice kako bi sprečile silovanje. Dosta je bilo dugačkih lista mera predostrožnosti kojih putnice moraju da se pridržavaju kako bi bile bezbedne. Ponekad želim da zamislim svet u kome žene nisu žrtve. Ne treba da se pomirimo sa tim da žene u strahu jurcaju naokolo, da moraju da koriste ključeve kao metalno ojačanje vlastitih šaka i daju sve od sebe kako bi izbegle neizbežno nasilje koje ih sa svih strana okružuje. Do tada – dok ne naučimo muškarce iz svog okruženja da prestanu da povređuju žene – srećna sam što mogu da pobegnem u izmišljen svet u kom žene, napokon, imaju moć.

Autor: Andrea Barc
Izvor: crimereads.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: © Bill Wadman