Upoznajte Saru Pener, autorku romana „Mala prodavnica otrova“, i saznajte koje su joj omiljene knjige, šta je inspiriše, kako pravi ravnotežu između različitih žanrova i još mnogo toga zanimljivog.

Koji su Vam omiljeni romani?

„Istoričar“ Elizabet Kostove jedan je od mojih omiljenih romana. U njemu ima toliko sjajnih elemenata – gotike, istorije, avanture... Pristrasna sam kada su u pitanju istorijski romani. Neki od meni najdražih su Foletov „Svet bez kraja“, Fejberove „Grimizne i bele latice“ i bilo šta što je napisala Filipa Gregori. Na mojoj se polici mogu naći još i Levinova „Rozmarina beba“, Ziskindov „Parfem“ i Kolinsov „Mesečev kamen“. Posebno uživam u narativnoj publicistici i, što je zaista čudno, veoma uživam u pričama o plovidbi ili prekookeanskim brodovima. Neka od meni najdražih dela su Larsonovodelo Dead Wake i Filbrikovo In the Heart of the Sea.

Kada ste shvatili da želite da budete pisac?

Jasno se sećam da sam u starijim razredima osnovne škole razgledala odeljak jedne knjižare sa publikacijama tražeći knjige na temu toga kako se piše, ali sam svaki put kada bih počela sa nekom konkretnom idejom gubila interesovanje. U srednjoj školi sam se malo bavila poezijom (uglavnom podstaknuta tugom zbog raskida sa momkom koji je bio aktuelan date nedelje). Usledilo je nekoliko neuspelih pokušaja pisanja romana kada sam bila u dvadesetim godinama. U ranim tridesetim sam prisustvovala predavanju Elizabet Gilbert, koja je organizovala turneju povodom izlaska knjige „Velika čarolija“. Zamolila je publiku, sasvim retorički, da razmišlja o nekom snu koji nismo ni pokušali da ostvarimo. Zatim nam je skrenula pažnju na to da se bez konkretnih koraka u smeru ostvarenja tih snova nećemo ni za godinu dana pomaći sa mesta gde se trenutno nalazimo. Doživela sam svojevrsno buđenje. Već sam sledeće nedelje počela da pišem novu knjigu.

Šta Vas je inspirisalo da napišete „Malu prodavnicu otrova“?

Nekoliko godina pre toga sam saznala šta znači „kopati po mulju“, čitajući knjigu London in Fragments: A Mudlark’s Treasures Teda Sendlinga. U knjizi govori o fascinantnim predmetima koje je pronašao u blizini Temze u Londonu. Upravo sam tu našla deo apotekarske tegle iz sredine 17. veka i iz tog iskustva se rodila inspiracija za „Malu prodavnicu otrova“. Znala sam da će roman početi pričom o ženi koja pronalazi apotekarsku epruvetu kopajući po mulju. Sama nisam bila u prilici time da se bavim sve do leta 2019. godine, nakon što sam pronašla agenta i pošto smo krenuli da prepravljamo rukopis. U roku od nekoliko dana tri puta sam otišla do reke i pronašla čitavu zbirku grnčarije, keramičkih i metalnih cevi, čak i kostiju životinja. Od samog sam se početka držala ideje o apoteci. Sama reč izaziva sliku izloga prodavnice osvetljenog svećama, ukrašenog avanima i tučcima i bezbrojnim staklenim posudama. Ima nečega intrigantnog, čak i očaravajućeg u onome što se krije u tim posudama – napici koji očaravaju, leče, ubijaju. Opisujući apoteku, potrudila sam se da dočaram upravo to osećanje.

Možete li nam reći nešto više o pisanju iz dve istorijske perspektive, savremene i istorijske – kako pronalazite odgovarajuću ravnotežu između ova dva žanra?

Sve se svelo na otkrivanje informacija. U svojoj suštini „Mala prodavnica otrova“ je misterija o ženama. Savremena junakinja Kerolajn nastoji da shvati šta se dogodilo toj misterioznoj apotekarki koja je živela pre dve stotine godina. Kako priča napreduje, nekoliko stvari otkrivam iz perspektive apotekarke, dok druge otkriva Kerolajn izučavajući dokumenta. Tražeći ravnotežu između dve vremenske perspektive, često sam se pitala – u kojoj bi vremenskoj ravni trebalo otkriti sledeću tajnu/sledeći trag? Tokom prepravki rukopisa radila sam na uspostavljanju ravnoteže između te dve vremenske ravni. Zauzimaju približno isto mesta u knjizi.

Koje Vam je bilo omiljeno poglavlje/deo knjige tokom pisanja?

Obožavam da pišem o velikim tajnama i preokretima. „Mala prodavnica otrova“ prepuna je ovakvih trenutaka. Postoji, međutim, scena koja mi je posebno draga i odigrava se na sredini knjige, u Britanskoj biblioteci. Savremeni lik iz moje knjige razgovara o staroj mapi sa jednim zaposlenim. Pregledajući ulice i spomenike, pokušavaju da otkriju još jednu tajnu koju krije apoteka u kojoj je apotekarka radila. Lično obožavam mape Londona i vrlo mi je dobro poznata ta koju dve žene izučavaju (Rokova mapa iz 1746. godine).

Šta trenutno čitate, a šta planirate?

Imala sam sreće i dobila nekoliko primeraka publikacija koje još uvek nisu štampane. Nedavno sam završila sa čitanjem „Hamneta“ Megi O’Farel koja je postala jedna od novijih omiljenih knjiga. Trenutno čitam „Meksičku gotiku“, roman Silvije Moreno-Garsije, a sledeći na redu je „Spisak zvanica“ Lusi Foli, nakon čega me čeka „Klub ubistava četvrtkom“ Ričarda Ozmana.

Autor: Heder Kalijendo
Izvor: bookclubchat.com
Prevod: Milan Radovanović
Foto: Laura Foote Photography