Između prve rečenice romana Džona Faulsa „Sakupljač“ koja glasi: „Kad dođe kući iz internata, viđao sam je ponekad gotovo i svakodnevno, zato što im je kuća bila tačno preko puta Pomoćne zgrade Opštine“ i dve poslednje: „Ali to je još uvek ideja. Peć sam danas sneo zato što sobu ionako treba isušiti“, koje na prvi pogled kao da slede jedna za drugom, nalazi se hičkokovski spiralno stepenište kojim se kreću junaci ovog uzbudljivog i majstorski napisanog psihološkog trilera.

Neuglednom činovniku i sakupljaču leptira Frederiku, jednom od onih koji predmetima oduzimaju lepotu i svode ih na puki broj u kolekciji, posrećilo se da dobije na lutriji i tako ostvari suludi san, da podrum nedavno kupljene osamljene kuće opremi svim udobnostima, od knjiga do luksuzne ženske odeće, u kojem će, pothranjujući sopstveni mit o idealnoj ljubavi prema nedostižnoj ženi, zatočiti otetu studentkinju umetnosti Mirandu. Poput kolekcionara leptira, koji izuzetne primerke probada čiodom i zarobljava ih iza stakla, Frederik u mračnom i zagušljivom podrumu čeka da se iz zatočeništva i ropstva, pod veštačkim svetlom podrumske lampe, pojavi zanosan leptir, nešto što Frederik naziva ljubavlju.

Ljubazan i uvek na usluzi kad su u pitanju želje zatočenice, fizički nasilan kad treba da spreči pokušaj bekstva, on je aseksualni manijak sa nimalo romantičnom dijagnozom u kojoj postoji samo jedan zahtev – da mu zatočenica bezuslovno pripada, do kraja života.

Mirandi su u podrumu uskraćene novine. Veza sa spoljnim svetom, kao vrhunac mučenja, ukinuta je. Prizor neba koji joj ponekad mučitelj dozvoljava da vidi proširuje se u izmaštane prizore prirode, a zgusnuto i nemerljivo vreme istovremeno joj daje i oduzima snagu, navodeći je da preduzima neuspešne strategije izbavljenja. Od Šekspira preko Agate Kristi, pa do Džona Faulsa, engleski triler se razvija do psiholoških upita: da li se silom i moći, uz koju ide novac, kroz posedovanje i oduzimanje slobode može podstaknuti (izazvati) ljubav?

Faustovski motiv pogodbe između mučitelja i žrtve, u kojoj nasilnik nameće pravila, ali i žrtva dresira nasilnika, poslužio je piscu da u napetom i inteligentnom ključu analizira ovaj odnos, nalažući čitaocu da odstupi od dnevnih novinskih vesti u crnoj hronici sa otmicama i mučenjima i zamisli se nad prizorima iz istorije. Mučitelj je glumac, jedan od onih finih – novih – ljudi koji poseduju novac, ali nemaju sve ostalo. „Naravno, osetio sam se skroz nespretno i spleteno“, kaže Frederik. „Isti taj osećaj imao sam kad posmatram imaga kako se pomalja, a onda moram da ga ubijem. Hoću da kažem, lepota te okuje, ne znaš više šta želiš da radiš, šta treba da radiš.“ Njegova ljubomora na ljude povezane lepotom i stvaralaštvom beskrajna je i strašna, a nekadašnje siromaštvo inferiorne klase zamenjeno je novim siromaštvom, šupljinom umesto srca.

Frederikov pripovedni ton neukog činovnika nalik je dečjem govoru u kojem su najsurovije ideje nevoljenog dečaka izložene kroz infantilnu naivnost, što na trenutke izaziva sažaljenje. O Mirandinom doživljaju otmice i vremenu provedenom u sobi-kripti saznajemo iz njenog dnevnika, koji kroz ličnu ispovest opisuje preobražaj uplašene devojke u preko noći sazrelu ženu. Tek udaljena od svega, ona je u stanju da na pravi način sagleda mnoge stvari, jer oduzeta sloboda i gađenje prema mučitelju, poput bolesti, izoštravaju ne samo um već i osećanja. Sve ono što se nekad na slobodi podrazumevalo, dobija u ropstvu naknadnu lepotu i veliku cenu.

Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 3