Jedan od danas naj­cenjenijih i najpopu­larnijih pisaca isto­rijskih dela svakako je Sajmon Sibag Montefjore (1965) čije su knjige obja­vljene na 48 jezika. Veoma dobro je poznat našim čitaocima, naročito po knjigama „Staljin: Dvor crvenog cara“ (Britan­ska nagrada za istorijsku knjigu godine), „Mladi Staljin“ (nagrada „Kosta“ za najbolju biografiju), „Jerusalim“ (kineska na­grada „Venđin“), „Romano­vi“, „Pisma koja su prome­nila svet“. Ovaj britanski autor objavio je i Mo­skovsku trilogiju koju čine romani „Sašenka“, „Crveno nebo u podne“ i „Jedne zimske noći“.

Na štandu Lagune veliko interesovanje iza­zvalo je njegovo najnovije delo na 1.300 strana koje su strani kritičari pro­glasili epohalnim „Svet: Porodična istorija“. Uo­či dolaska na Beogradski sajam, gde će sutra u sa­li „Ivo Andrić“ u 14 sati predstaviti svoja dela, a u 18 potpisivati knjige na štandu Lagune, Monte­fjore je dao ekskluzivni intervju za naš list.

Kako ste došli na ideju da u novom delu predstavite istoriju čovečanstva kroz sudbine čuvenih i manje znanih porodica i koliko ste vremena proveli radeći na ovom velikom poduhvatu?

Ovo je nešto što nije bilo urađeno do sada: jed­na istorija čitavog čove­čanstva od kamenog doba do doba dronova, u jednom tekstu koji pokriva sve kontinente i narode kroz priču o porodici. Knjiga je napisana da bude dostup­na svima i čitaocima ni­je potrebno predznanje iz istorije. Ideja je da se po­veže svetska istorija kroz intimu. Razmišljao sam kako da spojim ove dve stva­ri i shvatio sam da je odgo­vor – porodica. To je jedna stvar koja nas sve povezuje, osnovna jedinica ljudskog života sada i uvek, a ipak se stalno menja prema obi­čajima svake ere i kulture, odražava moral i reli­giju i politiku, predsta­vlja religiju, kraljevstvo, carstvo. I ta ideja zaista funkcioniše. Koristim porodice kroz istoriju kao vezu za pričanje priča, ali i da pričam o velikim promenama u tehnologiji ili migracijama ili ide­ologijama. Ali, naravno, to je bilo izuzetno teško. Niko to nije uradio do sada. I ovo je bio najveći izazov, ali i radost mog pisanja kao istoričara.

Od svih navedenih porodica u knjizi, koje su, po vašem mišljenju, ostavile najdublji trag i u pozitivnom i u negativnom smislu?

U centru knjige su tri velike porodice. Velika evropska porodica koja se protezala od Hlodovika i Merovinga preko Karla Velikog do Habzburga. Ve­lika istočnoazijska poro­dica – dinastija Džingis-kana i Tamerlana, uklju­čujući Mugale iz Indije. I velika zapadnoazijska porodica, kuća proroka Muhameda.

U ovoj knjizi niste se bavili samo vladarima i državnicima već i njihovim slugama, dvoranima, prorocima i filozofima. Kako ste dolazili do podataka o njima?

Sve u knjizi potiče iz primarnih izvora ko­liko je moguće, i u pravu ste: mnoge porodice su vladajuće porodice od Sargona Akadskog do Asa­da i Kimova i Trampova današnjice. Ali takođe je knjiga puna i porodi­ca pisaca, sluga, dželata, istoričara, robova... Tra­gao sam za ovakvim liko­vima svuda, ludački čitao i prikupljao sve izvore koje sam mogao. Želeo sam da knjiga obuhvati svu dra­mu čovečanstva!

Kako objašnjavate to što do dana današnjeg nismo izvukli pouke iz istorije?

Istorija je odlična učiteljica. Bolje nas uči moralu nego preciznim primerima jer je njen problem u tome što nije repetitivna ili ciklič­na. Ako bi se vođe suočile sa identičnim dilemama mogli bi da se konsultuju sa istorijom, ali svaki period, svaka država, sva­ki rat je drugačiji, ali i kombinuje teme i slično­sti iz prošlosti. Ali poznavanje istorije neophod­no je za vrsnog državnika.

Na veliko interesovanje naših čitalaca naišla je i vaša knjiga ovih dana objavljena na srpskom o Katarini Velikoj i Potemkinu. Vezivali su ih velika ljubavna strast i interesi, ali su se ipak razišli...

Katarina i Po­temkin bili su izuzetni i talentovani. Oni su takođe i u knjizi „Svet“.

Imali su stra­stvenu ljubav, veoma va­trenu, ali njihova druga strast bila je politika i oboje su bili geniji na vlasti. Kada su shvatili da će ih njihova ljubavna afera sagoreti, dogovo­rili su se o modernoj formi braka: vlada­će Rusijom zajedno kao partneri, ali svako od njih moći će da ima svog mlađeg ljubavnika. Na neverovatan način, ovo je uspelo.

Ono zbog čega su vaše knjige izuzetno čitane jeste i vaš veoma pitak stil pisanja, što baš nije karakteristično za dela iz istorije. Da li na tome posebno radite?

Istorija nije nau­ka, već mešavina nauke, književnosti, etike, fi­lozofije i drugih disci­plina. Ja sam književni pisac. Želim da moje knjige budu izvori i re­ference, ali želim i da budu prelepo štivo za čitanje. Iznova pišem i pišem i dajem sve od sebe da budu što bolje.

Vaša supruga Santa je romanopisac. Da li razmenjujete rukopise i eventualno se konsultujete?

Da, konsultujemo se međusobno.

Na kom rukopisu trenutno radite?

Pišem dečje ilustro­vano izdanje „Jerusali­ma“, što mi je još teže da napišem!

Dokle se stiglo u najavljenim ekranizacijama vaših knjiga?

Mislim da će „Mladi Staljin“ biti prvi sni­man, verovatno u Gruziji i verovatno na gruzij­skom, jer je na tom jeziku on i govorio.

Čitaoce zanima i privatni život omiljenih pisaca. Čime se, dakle, bavite kada niste za pisaćim stolom?

Naravno! Ono što najviše volim da radim jeste da sedim u kafiću, pijem kafu i gledam svet dok pričam sa prijateljima preko telefona, čitam novine, sa svojim labradorom Simbom koji sedi pored mene.

Autor: Dragan Bogutović
Izvor: Novosti