Sa Kube pa u Veneciju – povodom knjige o Hemingveju „Jesen u Veneciji“
Možda je naslov mogao glasiti „Starac i Venecija“, ili pak „Starac i Adrijana“ – ali, pošto se Ernest Hemingvej u vreme kad je upoznao svoju poslednju veliku ljubav nije uopšte osećao kao starac na zalasku života, nego je tek nakon sudbonosnog susreta dobio inspiraciju za stvaranje novih dela, stoga je Andrea di Robilant zaista izabrao adekvatan naslov za svoju knjigu.
Sa druge strane, „Jesen u Veneciji“ ne odnosi se samo na onu jesen kad je Hemingvej upoznao osamnaestogodišnju Venecijanku Adrijanu Ivančić, nego je u nazivu knjige, metaforično rečeno, naznačena i jesen velikog pisca, doduše plodna jesen, pošto knjiga opisuje petnaestak poslednjih godina Hemingvejeva života. A baš se u tom periodu desilo da već proslavljeni pisac dostigne zenit svog književnog rada. Desilo se da jedno neplanirano putovanje sa Kube u Veneciju postane izvor inspiracije za nastanak romana „Preko reke pa u šumu“, a docnije i za nastanak knjige „Starac i more“, najzaslužnije što je Hemingvej ovenčan Nobelovom nagradom.
Govoreći o poslednjem periodu Hemingvejevog života i rada, Di Robilant je izneo i veliki broj podataka iz prethodnih decenija, osvrnuvši se i na najvažnija piščeva dela, tako da će ova knjiga biti od velike pomoći čak i onima koji se prvi put susreću sa Hemingvejevom biografijom i bibliografijom, tim pre što nam Di Robilant otkriva i šta je sve inspirisalo Hemingveja da napiše svoje romane i priče, zašto je stvorio baš one likove koje je stvorio, koji su događaji iz stvarnog života uticali na nastanak proze koja je danas nezaobilazni deo svetske književnosti.
Inače, imao je Andrea di Robilant i ličnih motiva da napiše jednu ovakvu knjigu, jer ne samo što je poznavao ljude koji su se družili s Hemingvejem tokom njegovog boravka u Italiji, nego je i iz porodice Di Robilant bilo bliskih Hemingvejevih prijatelja, tako da se autor „Jeseni u Veneciji“ mogao maltene iz prve ruke informisati o događajima koji su pratili Hemingvejevo poznanstvo sa Adrijanom. Ipak, primećuje se da je Di Robilant izvesne podatke i svedočenja primio s rezervom, znajući da bi svako mogao interpretirati kontroverzne događaje na svoj način i u svoju korist, za šta su sigurno najbolji primer dva oprečna svedočenja mnogo godina nakon Hemingvejeve smrti: jedno je poteklo od piščeve četvrte i poslednje supruge Meri, a drugo je, u vidu svojevrsnog demantija, napisala upravo Adrijana Ivančić.
Sem toga, Di Robilant nimalo nije pristrasan prema svom junaku Hemingveju, nego je velikog pisca predstavio držeći se činjenica i bez ikakve idealizacije, tako da „Jesen u Veneciji“ sažima u sebi i lepe i teške strane života, kao i pozitivne i negativne osobine jedne ličnosti. Svakako ćemo uživati čitajući o Hemingvejevim putovanjima po Italiji i Španiji, ali ćemo biti potreseni kad jedan za drugim počnu da se nižu tragični porodični događaji, dok ćemo sigurno biti fascinirani Hemingvejevim afričkim avanturama tokom kojih se čak mislilo, i u svetu razglasilo, da je veliki pisac stradao tokom safarija. Najzad, kroz Hemingvejeve doživljaje ispoljava se i sudar različitih svetova: Amerike sa Evropom, civilizacije sa divljinom, slobodne ljubavi sa bračnim konvencijama, pa i sudar čiste umetnosti sa finansijskom korišću.
Razume se da „Jesen u Veneciji“ nije samo priča o Hemingveju i Adrijani, nego i priča o piščevim ženama i problematičnim sinovima, o njegovim najbližim prijateljima i saradnicima, a dragoceni su i Hemingvejevi susreti sa brojnim vrsnim predstavnicima književne i filmske umetnosti iz sredine XX veka, među kojima su Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar, Marlen Ditrih, Ava Gardner...
Iako je Di Robilant koristio dokumente kao autentičan izvor i iz njih preuzeo veći broj citata, ipak se „Jesen u Veneciji“ može posmatrati kao književnoumetničko delo, a kad ne bismo znali da su Hemingvej i sve ostale ličnosti stvarno postojale, zaista bismo celu priču mogli doživeti kao roman o večitoj dilemi između srca i razuma, ali i o pitanju da li je ljubav zaista večna i da li je vredna, naročito ako neki pokušavaju da je banalizuju i iz nje izvuku korist, čak i tako što će prodati pisma u kojima je veliki umetnik ispoljio najiskrenija osećanja.
Uprkos svemu, pa i uprkos tragičnom kraju koji nije mimoišao ni Hemingveja ni Adrijanu, knjiga „Jesen u Veneciji“ ipak nam poručuje da srce uvek treba da bude – meta mogućnosti.
Autor: Dušan Milijić
Sa druge strane, „Jesen u Veneciji“ ne odnosi se samo na onu jesen kad je Hemingvej upoznao osamnaestogodišnju Venecijanku Adrijanu Ivančić, nego je u nazivu knjige, metaforično rečeno, naznačena i jesen velikog pisca, doduše plodna jesen, pošto knjiga opisuje petnaestak poslednjih godina Hemingvejeva života. A baš se u tom periodu desilo da već proslavljeni pisac dostigne zenit svog književnog rada. Desilo se da jedno neplanirano putovanje sa Kube u Veneciju postane izvor inspiracije za nastanak romana „Preko reke pa u šumu“, a docnije i za nastanak knjige „Starac i more“, najzaslužnije što je Hemingvej ovenčan Nobelovom nagradom.
Govoreći o poslednjem periodu Hemingvejevog života i rada, Di Robilant je izneo i veliki broj podataka iz prethodnih decenija, osvrnuvši se i na najvažnija piščeva dela, tako da će ova knjiga biti od velike pomoći čak i onima koji se prvi put susreću sa Hemingvejevom biografijom i bibliografijom, tim pre što nam Di Robilant otkriva i šta je sve inspirisalo Hemingveja da napiše svoje romane i priče, zašto je stvorio baš one likove koje je stvorio, koji su događaji iz stvarnog života uticali na nastanak proze koja je danas nezaobilazni deo svetske književnosti.
Inače, imao je Andrea di Robilant i ličnih motiva da napiše jednu ovakvu knjigu, jer ne samo što je poznavao ljude koji su se družili s Hemingvejem tokom njegovog boravka u Italiji, nego je i iz porodice Di Robilant bilo bliskih Hemingvejevih prijatelja, tako da se autor „Jeseni u Veneciji“ mogao maltene iz prve ruke informisati o događajima koji su pratili Hemingvejevo poznanstvo sa Adrijanom. Ipak, primećuje se da je Di Robilant izvesne podatke i svedočenja primio s rezervom, znajući da bi svako mogao interpretirati kontroverzne događaje na svoj način i u svoju korist, za šta su sigurno najbolji primer dva oprečna svedočenja mnogo godina nakon Hemingvejeve smrti: jedno je poteklo od piščeve četvrte i poslednje supruge Meri, a drugo je, u vidu svojevrsnog demantija, napisala upravo Adrijana Ivančić.
Sem toga, Di Robilant nimalo nije pristrasan prema svom junaku Hemingveju, nego je velikog pisca predstavio držeći se činjenica i bez ikakve idealizacije, tako da „Jesen u Veneciji“ sažima u sebi i lepe i teške strane života, kao i pozitivne i negativne osobine jedne ličnosti. Svakako ćemo uživati čitajući o Hemingvejevim putovanjima po Italiji i Španiji, ali ćemo biti potreseni kad jedan za drugim počnu da se nižu tragični porodični događaji, dok ćemo sigurno biti fascinirani Hemingvejevim afričkim avanturama tokom kojih se čak mislilo, i u svetu razglasilo, da je veliki pisac stradao tokom safarija. Najzad, kroz Hemingvejeve doživljaje ispoljava se i sudar različitih svetova: Amerike sa Evropom, civilizacije sa divljinom, slobodne ljubavi sa bračnim konvencijama, pa i sudar čiste umetnosti sa finansijskom korišću.
Razume se da „Jesen u Veneciji“ nije samo priča o Hemingveju i Adrijani, nego i priča o piščevim ženama i problematičnim sinovima, o njegovim najbližim prijateljima i saradnicima, a dragoceni su i Hemingvejevi susreti sa brojnim vrsnim predstavnicima književne i filmske umetnosti iz sredine XX veka, među kojima su Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar, Marlen Ditrih, Ava Gardner...
Iako je Di Robilant koristio dokumente kao autentičan izvor i iz njih preuzeo veći broj citata, ipak se „Jesen u Veneciji“ može posmatrati kao književnoumetničko delo, a kad ne bismo znali da su Hemingvej i sve ostale ličnosti stvarno postojale, zaista bismo celu priču mogli doživeti kao roman o večitoj dilemi između srca i razuma, ali i o pitanju da li je ljubav zaista večna i da li je vredna, naročito ako neki pokušavaju da je banalizuju i iz nje izvuku korist, čak i tako što će prodati pisma u kojima je veliki umetnik ispoljio najiskrenija osećanja.
Uprkos svemu, pa i uprkos tragičnom kraju koji nije mimoišao ni Hemingveja ni Adrijanu, knjiga „Jesen u Veneciji“ ipak nam poručuje da srce uvek treba da bude – meta mogućnosti.
Autor: Dušan Milijić
