Roman „Sve je ovde divno“ govori o dirljivoj ljubavi između dve sestre vezane ljubavlju i duševnom bolešću
„Nijedan čovek nije ostrvo“, kako kaže pesnik. Biti čovek znači vezivati se, a vezivanje znači deliti – sreću i bogatstvo, ali i teškoće i bedu. Svako od nas je u milosti ljudi koje volimo, kakve god prilike da ih snađu ili ih sebi izazovu.
To je moć porodice, prelepa i užasna, koju otkrivamo na stranicama izuzetnog debitantskog romana Mire T. Li „Sve je ovde divno“, knjige koja izaziva burna osećanja.
Lusija Bok je privlačna žena izuzetno vedrog duha, detinjasta i impulsivna. Rođena i odrasla u Americi, druga kćer imigrantkinje iz Kine, udaljila se od konvencionalnog načina života koji vodi njena odgovornija sestra Miranda.
Nakon što je dvadesete godine života provela udovoljavajući sebi po Latinskoj Americi, Lusija se zaljubljuje u Jonu, sredovečnog, polupismenog ruskog Jevrejina sa jednom rukom i velikim srcem, koji drži prodavnicu hrane u Ist Vilidžu u Njujorku.
Odmah na prvim stranicama romana saznajemo da su Lusija i Miranda izgubile majku koja je bolovala od raka, a Lusija se udala za Jonu u Gradskoj kući gde im je Miranda bila jedini svedok. Ubrzo nakon venčanja, Lusija počinje da gubi kontakt sa stvarnošću – prvi susret sa bolešću koja će je mučiti do kraja života. Iako se Jona i Miranda sukobljavaju po pitanju načina na koji bi Lusiju trebalo lečiti, ujedinjuju se u porodicu zbog ljubavi prema njoj. „Moja majka bi rekla ovo“, priseća se Miranda: „da su doseljenici najsnažniji, da mi ostavljamo svoje kuće i gradimo nove. Kuda god otišli, gradimo iznova.“
Kada Lusija odluči da želi dete, ostavlja svog supruga i upoznaje Manuela, mladića iz Ekvadora, i useljava se u kuću koju on deli sa deset drugih imigranata. Ostaje trudna i Mani postaje njena porodica, vezan za Lusiju njenom bolešću, kćerkom koju dobiju i ličnim osećajem dužnosti.
Lusija se često seli: iz doma u bolnicu, iz zemlje u neku drugu; ponekad sa porodicom, ponekad sama. Bori se sa svojom bolešću trudeći se da bude dobra majka, da živi ispunjen život.
U međuvremenu, Miranda gradi svoj život u Švajcarskoj. Među sestrama se javlja ogorčenost i udaljavaju se iako je Miranda spremna da preleti ceo svet kako bi bila uz Lusiju neprestano strahujući da je „linija između njene sestre i bolesti postala neopozivo nejasna“.
Iako radnja romana pokriva nekoliko decenija, ni u jednom trenutku nema požurivanja ili površnosti. Autorka slika po platnu živopisnim bojama, a svaki odnos je stvoren snažnim, efikasnim pokretima četkicom. Lijeva je ubedljiva spisateljica koja ima kontrolu dok piše o velikim temama – imigraciji, duševnim bolestima, ljubavi, porodici – sve vreme izbegavajući uobičajene zamke preosetljivosti i emocionalne manipulacije.
„Ovo nije nikakva bajka“, govori Miranda. „Ne postaje sve u redu samo zato što želiš da tako bude.“ Zaista, „Sve je ovde divno“ nije bajka. Sastoji se od bogate mešavine ljubavi, bola i ljudskosti, od nemira koje nosi svakodnevica u kojoj ništa ne traje večno samo od sebe.
Izvor: usatoday.com
Prevod: Dragan Matković
To je moć porodice, prelepa i užasna, koju otkrivamo na stranicama izuzetnog debitantskog romana Mire T. Li „Sve je ovde divno“, knjige koja izaziva burna osećanja.
Lusija Bok je privlačna žena izuzetno vedrog duha, detinjasta i impulsivna. Rođena i odrasla u Americi, druga kćer imigrantkinje iz Kine, udaljila se od konvencionalnog načina života koji vodi njena odgovornija sestra Miranda.
Nakon što je dvadesete godine života provela udovoljavajući sebi po Latinskoj Americi, Lusija se zaljubljuje u Jonu, sredovečnog, polupismenog ruskog Jevrejina sa jednom rukom i velikim srcem, koji drži prodavnicu hrane u Ist Vilidžu u Njujorku.
Odmah na prvim stranicama romana saznajemo da su Lusija i Miranda izgubile majku koja je bolovala od raka, a Lusija se udala za Jonu u Gradskoj kući gde im je Miranda bila jedini svedok. Ubrzo nakon venčanja, Lusija počinje da gubi kontakt sa stvarnošću – prvi susret sa bolešću koja će je mučiti do kraja života. Iako se Jona i Miranda sukobljavaju po pitanju načina na koji bi Lusiju trebalo lečiti, ujedinjuju se u porodicu zbog ljubavi prema njoj. „Moja majka bi rekla ovo“, priseća se Miranda: „da su doseljenici najsnažniji, da mi ostavljamo svoje kuće i gradimo nove. Kuda god otišli, gradimo iznova.“
Kada Lusija odluči da želi dete, ostavlja svog supruga i upoznaje Manuela, mladića iz Ekvadora, i useljava se u kuću koju on deli sa deset drugih imigranata. Ostaje trudna i Mani postaje njena porodica, vezan za Lusiju njenom bolešću, kćerkom koju dobiju i ličnim osećajem dužnosti.
Lusija se često seli: iz doma u bolnicu, iz zemlje u neku drugu; ponekad sa porodicom, ponekad sama. Bori se sa svojom bolešću trudeći se da bude dobra majka, da živi ispunjen život.
U međuvremenu, Miranda gradi svoj život u Švajcarskoj. Među sestrama se javlja ogorčenost i udaljavaju se iako je Miranda spremna da preleti ceo svet kako bi bila uz Lusiju neprestano strahujući da je „linija između njene sestre i bolesti postala neopozivo nejasna“.
Iako radnja romana pokriva nekoliko decenija, ni u jednom trenutku nema požurivanja ili površnosti. Autorka slika po platnu živopisnim bojama, a svaki odnos je stvoren snažnim, efikasnim pokretima četkicom. Lijeva je ubedljiva spisateljica koja ima kontrolu dok piše o velikim temama – imigraciji, duševnim bolestima, ljubavi, porodici – sve vreme izbegavajući uobičajene zamke preosetljivosti i emocionalne manipulacije.
„Ovo nije nikakva bajka“, govori Miranda. „Ne postaje sve u redu samo zato što želiš da tako bude.“ Zaista, „Sve je ovde divno“ nije bajka. Sastoji se od bogate mešavine ljubavi, bola i ljudskosti, od nemira koje nosi svakodnevica u kojoj ništa ne traje večno samo od sebe.
Izvor: usatoday.com
Prevod: Dragan Matković
