Rokenrol suština – prikaz knjige Dejana Stojiljkovića „Neonski bluz“
„Tematski su različite, događaju se u raznim istorijskim periodima, pisane su različitim stilovima, ali ih sve vezuje ta žudnja za pripovedanjem“, kazuje Dejan Stojiljković u „Belešci autora“ svoje četvrte zbirke kratkih proza o pričama koje je sačinjavaju. Međutim, iza ovakve opaske se krije svojevrsna skromnost pisca, jer daleko od toga da je rečeni poriv jedino što okuplja deset narativa u „Neonski bluz“.
Tačno je da su dve nove Stojiljkovićeve priče istoriografske (uvodna i završna: „Žuti šafran“ i „D’Artanjanova smrt“) a većina ostalih pretežno uronjene u savremenost. Međutim, autor u svakoj pripovesti postiže identičan specifični znak koji se ogleda pre svega u preglednom narativu sa obrtima, koji su ponekad na nivou striktno dramaturške intervencije ali katkad nose i radikalniju promenu: stvarnosnog pristupa u korist fantastičkog, vremena pripovedanja ili žanrovsku, a matrice kojima se Stojiljković u tom smislu najradije poigrava jesu kriminalistička, horor i noar. (Vremenska i žanrovska gipkost najizraženija je u naslovnoj priči, u kojoj se organski uvezuju devedesete, dvadeset prvi vek i doba Prvog i Drugog svetskog rata, kao i realističko, čak satiričko pripovedanje sa hororom i fantastikom.) Sve priče krasi i diskretan humor, oslanjanje na dijalog i biblioteku. Potonje se ne odnosi na njeno razumevanje u poststrukturalističkom i postmodernističkom čitanju: biblioteka je ili – u uvodnoj i završnoj pripovesti – izvor ređih podataka iz istorijskih događaja, a ako su priče iz savremenosti, ona se širi na rokenrol, strip i film. Doduše, Stojiljković ume da uplete pop-reference i u narativ iz povesti, gde duh Jana Kertisa iz grupe „Džoj Divižn“ uplovljava u opsadu Lenjingrada ne samo u vidu motoa priče, nego i, gotovo neobjašnjivo, u formu preoblikovanja glavnog junaka, glumca Saše Abramova.
Koliko je rokenrol značajan u formiranju autorovih narativa, posebno kratkih, jasno je već po naslovima dve njegove prethodne knjige priča: „Low Life“ je album grupe „Nju Order“ a „Kišni psi“ prevod naziva LP-ja Toma Vejtsa. Nekoliko pak narativa iz nove zbirke već od naslova vuku na slične korene: „Iza čudesnog zida“ je prilagođen prevod najvećeg hita grupe „Oejzis“, a „Subway Story“ referira na pesmu sličnog naziva benda „Kjur“. Ali daleko od toga da je ovakva referentnost samodovoljna ili kaćiperska, kakva je umela da bude u radovima mnogih Stojiljkovićevih prethodnika. Naprotiv, da je ona organska, u ovoj knjizi pre svega svedoče priča „Preboleti Mančester“, zasnovana na stvarnom susretu „Nju Ordera“ i pripadnika „Kraftverka“, kao i „Nema hrabrosti“, koja nije samo prevod numere Džejmsa Blanta, nego i pripovest o njegovom učešću u NATO-trupama neposredno nakon bombardovanja SR Jugoslavije. Budući da je mogući povod za njeno pisanje ležao u medijskoj harangi na pop-zvezdu kada se saznalo za spomenuto učešće odnosno potrebi pisca da pribeleži apartnu istinu, dotični narativ nosi i izvesnu Stojiljkovićevu angažovanost. Naravno, ona je odmerena i, kao i njegov humor, diskretna, namenjena samo najkoncentrisanijim čitaocima. Sve uzev: majstorski pregledna i uzbudljiva naracija, uz veštinu poigravanja žanrovskim matricama i posredni angažman i humor te sposobnost kretanja u radikalno različitim ambijentima, od antičkog Rima do savremenog Beograda... čine od Stojiljkovića jednako dobrog pisca kratke forme i romansijera.
Autor: Domagoj Petrović
Tačno je da su dve nove Stojiljkovićeve priče istoriografske (uvodna i završna: „Žuti šafran“ i „D’Artanjanova smrt“) a većina ostalih pretežno uronjene u savremenost. Međutim, autor u svakoj pripovesti postiže identičan specifični znak koji se ogleda pre svega u preglednom narativu sa obrtima, koji su ponekad na nivou striktno dramaturške intervencije ali katkad nose i radikalniju promenu: stvarnosnog pristupa u korist fantastičkog, vremena pripovedanja ili žanrovsku, a matrice kojima se Stojiljković u tom smislu najradije poigrava jesu kriminalistička, horor i noar. (Vremenska i žanrovska gipkost najizraženija je u naslovnoj priči, u kojoj se organski uvezuju devedesete, dvadeset prvi vek i doba Prvog i Drugog svetskog rata, kao i realističko, čak satiričko pripovedanje sa hororom i fantastikom.) Sve priče krasi i diskretan humor, oslanjanje na dijalog i biblioteku. Potonje se ne odnosi na njeno razumevanje u poststrukturalističkom i postmodernističkom čitanju: biblioteka je ili – u uvodnoj i završnoj pripovesti – izvor ređih podataka iz istorijskih događaja, a ako su priče iz savremenosti, ona se širi na rokenrol, strip i film. Doduše, Stojiljković ume da uplete pop-reference i u narativ iz povesti, gde duh Jana Kertisa iz grupe „Džoj Divižn“ uplovljava u opsadu Lenjingrada ne samo u vidu motoa priče, nego i, gotovo neobjašnjivo, u formu preoblikovanja glavnog junaka, glumca Saše Abramova.
Koliko je rokenrol značajan u formiranju autorovih narativa, posebno kratkih, jasno je već po naslovima dve njegove prethodne knjige priča: „Low Life“ je album grupe „Nju Order“ a „Kišni psi“ prevod naziva LP-ja Toma Vejtsa. Nekoliko pak narativa iz nove zbirke već od naslova vuku na slične korene: „Iza čudesnog zida“ je prilagođen prevod najvećeg hita grupe „Oejzis“, a „Subway Story“ referira na pesmu sličnog naziva benda „Kjur“. Ali daleko od toga da je ovakva referentnost samodovoljna ili kaćiperska, kakva je umela da bude u radovima mnogih Stojiljkovićevih prethodnika. Naprotiv, da je ona organska, u ovoj knjizi pre svega svedoče priča „Preboleti Mančester“, zasnovana na stvarnom susretu „Nju Ordera“ i pripadnika „Kraftverka“, kao i „Nema hrabrosti“, koja nije samo prevod numere Džejmsa Blanta, nego i pripovest o njegovom učešću u NATO-trupama neposredno nakon bombardovanja SR Jugoslavije. Budući da je mogući povod za njeno pisanje ležao u medijskoj harangi na pop-zvezdu kada se saznalo za spomenuto učešće odnosno potrebi pisca da pribeleži apartnu istinu, dotični narativ nosi i izvesnu Stojiljkovićevu angažovanost. Naravno, ona je odmerena i, kao i njegov humor, diskretna, namenjena samo najkoncentrisanijim čitaocima. Sve uzev: majstorski pregledna i uzbudljiva naracija, uz veštinu poigravanja žanrovskim matricama i posredni angažman i humor te sposobnost kretanja u radikalno različitim ambijentima, od antičkog Rima do savremenog Beograda... čine od Stojiljkovića jednako dobrog pisca kratke forme i romansijera.
Autor: Domagoj Petrović
