Rođeni zli: Intervju sa Dušanom Nedeljkovićem
Trebalo je da prođe samo 10-ak dana od njegovog objavljivanja, pa da roman “Rođeni zli” postane tražena roba na policama gradskih knjižara. Oštra kritika dašnjice, umešno napisana i precizno dramaturški vođena, lako je našla put do čitalaca. Autor romana, književnik Dušan-Dule Nedeljković, među gradskom ekipom poznatiji kao Dule Glavonja, odlično poznaje teme o kojima piše. Zato su i njegovi prethodni romani, poput “Poranio Milorad” ili “Ponedeljak”, doživeli nekoliko izdanja.
U novom romanu “Rođeni zli” vraćaš se gradu i gradskim likovima. Koliko je priča o marketinškim mogulima inspirisana realnim licima iz naše svakodnevnice?
“Grad je teritorija na kojoj se najbolje osećam. Znam svaki ćošak Beograda. Poznajem ljude iz gradova. Moja generacija je doživela svojevrsni usud osamdesetih. Mnogi su otišli preko, dosta njih je umrlo, većina je ostala zakucana u mitu godina kada smo bili mladi. Na sreću ima nas još koji širimo optimizam mada se u poslednje vreme viđamo isključivo po sahranama. I uvek do mene dopre onaj trivijalni komentar: „Bog uzima sebi najbolje”. „Dobro je dok ne počne nas najgore“, utešim se. Svi junaci moje knjige su naši savremenici, lepi, čisti, namirisani, privilegovani, poročni. Ovaj roman je priča o najgorima, o zlim ljudima u koje smo se pretvorili. To sa svojih pola veka života mirne duše mogu da tvrdim. Možda se neko postidi kada pročita ovu knjigu, a moja misija je da klincima objasnim da „nije život što i tramvajske šine preći“.
Roman se čita lako, što je Moma Kapor isticao kao glavni kvalitet moderne beltristrike kad su ga kritikovali da je “laki” pisac. Koji je komentar čitalaca tvojih knjiga tebi najdraži?
“Moja jedina dodirna tačka sa gospodinom Kaporom je ta što sam išao sa njegovom ćerkom Anom u osnovnu školu i što se tu i tamo još uvek ponekada vidimo. Sećam ga se kada nas je kao klince vodao po Adi i pričao nam priče. Jednostavno i razumljivo je govorio. Ja volim za sebe da kažem da pišem kao što govorim što reče pametni čovek iz Tršića. Što se mene tiče, najdraži mi je tekst Pece Popovića koji je naslovio “Red mojih Dušana”, u kojem me je svrstao u grupu u kojoj su: Dušan Kovačević, Prele, Duško Radović, Dušan Makavejev, Dule Savić. Ko sam ja da osporavam Peci? Nova knjiga lagano se zarotirala među publikom i baš jutros sam pročitao super komentar meni anonimne osobe: “… kvalitet koji najviše cenim kod knjige je da se brzo i lako čita. Knjiga je nesavršeno dobra, a takve najviše volim.” Obradovala me je žena”.
Otac si Anje i Raše. Brineš li se za njihovu budućnost u Srbiji?
“Najiskrenije ne. Za razliku od onih koji u mislima hrle van Srbije ja sam video malo sveta i znam da im je ovde najbolje za sada. Šta im fali imaju svu ljubav ovoga sveta. Uživaju u školi i obdaništu. Moja supruga i ja smo deca centra Beograda. Mi ne poznajemo strah. A ako se pitanje odnosi na politiku i trenutnu situaciju, mislim da nam je ipak bolje nego pod Turcima. Hodam nasmejan i radostan gradom, okružen sam dobrim ljudima. Ostali su se sami sklonili od mene.
“Grad je teritorija na kojoj se najbolje osećam. Znam svaki ćošak Beograda. Poznajem ljude iz gradova. Moja generacija je doživela svojevrsni usud osamdesetih. Mnogi su otišli preko, dosta njih je umrlo, većina je ostala zakucana u mitu godina kada smo bili mladi. Na sreću ima nas još koji širimo optimizam mada se u poslednje vreme viđamo isključivo po sahranama. I uvek do mene dopre onaj trivijalni komentar: „Bog uzima sebi najbolje”. „Dobro je dok ne počne nas najgore“, utešim se. Svi junaci moje knjige su naši savremenici, lepi, čisti, namirisani, privilegovani, poročni. Ovaj roman je priča o najgorima, o zlim ljudima u koje smo se pretvorili. To sa svojih pola veka života mirne duše mogu da tvrdim. Možda se neko postidi kada pročita ovu knjigu, a moja misija je da klincima objasnim da „nije život što i tramvajske šine preći“.
Roman se čita lako, što je Moma Kapor isticao kao glavni kvalitet moderne beltristrike kad su ga kritikovali da je “laki” pisac. Koji je komentar čitalaca tvojih knjiga tebi najdraži?
“Moja jedina dodirna tačka sa gospodinom Kaporom je ta što sam išao sa njegovom ćerkom Anom u osnovnu školu i što se tu i tamo još uvek ponekada vidimo. Sećam ga se kada nas je kao klince vodao po Adi i pričao nam priče. Jednostavno i razumljivo je govorio. Ja volim za sebe da kažem da pišem kao što govorim što reče pametni čovek iz Tršića. Što se mene tiče, najdraži mi je tekst Pece Popovića koji je naslovio “Red mojih Dušana”, u kojem me je svrstao u grupu u kojoj su: Dušan Kovačević, Prele, Duško Radović, Dušan Makavejev, Dule Savić. Ko sam ja da osporavam Peci? Nova knjiga lagano se zarotirala među publikom i baš jutros sam pročitao super komentar meni anonimne osobe: “… kvalitet koji najviše cenim kod knjige je da se brzo i lako čita. Knjiga je nesavršeno dobra, a takve najviše volim.” Obradovala me je žena”.
Otac si Anje i Raše. Brineš li se za njihovu budućnost u Srbiji?
“Najiskrenije ne. Za razliku od onih koji u mislima hrle van Srbije ja sam video malo sveta i znam da im je ovde najbolje za sada. Šta im fali imaju svu ljubav ovoga sveta. Uživaju u školi i obdaništu. Moja supruga i ja smo deca centra Beograda. Mi ne poznajemo strah. A ako se pitanje odnosi na politiku i trenutnu situaciju, mislim da nam je ipak bolje nego pod Turcima. Hodam nasmejan i radostan gradom, okružen sam dobrim ljudima. Ostali su se sami sklonili od mene.
Pripadaš generaciji poslednjeg bunta. Bio si panker, navijač, učesnik raznih protesta protiv miloševićevog režima. Ima li još bunta i prkosa u tvojoj generaciji ili ste postali deo mainstreama koji gleda svoja posla?
“Ja sam sve to još uvek. Zato i pišem knjige. Nije da nemam snage za ulične i stadionske borbe, ali ipak najjače udaram jezikom. Moji drugari su ostali isti. Uskačemo kada nekome nešto zafali. Tako smo vaspitani. A pojedinci koji su postali deo mainstreama nisu moja ekipa. Oni su došli iz daleka i uvukli se u grad. Nebitni su u svojoj opsesiji novcem, društvenim statusom. Njih će progutati sopstvena mizerija. Oni su rođeni zli”.
Koliko se Beograd promenio u poslednje dve decenije? Prepoznaješ li grad u kojem si rođen?
“Naravno da prepoznajem. Ljudi čine grad. Neljudi takođe. Problem koji Beograd ima je taj što u njega dolaze da žive ljudi koji ga ne vole. Ti isti kada odu u Pariz, London, Toronto hodaju četvoronoške. Smeta mi što je dosta oronuo stari deo grada, ali zato novi sija. Ma, Beograd će sve nas nadživeti. Na vodi ili bez nje.
Svaku generaciju obeleži neki gubitak. Tako je dugo u Americi važila sintagma kako je svaki Amerikanac znao šta je radio onog trenutka kad je čuo da je ubijen Kenedi. Šta si ti radio kad je ubijen Đinđić i kad si čuo da je preminuo Vlada Divljan?
“Ja znam i šta sam radio i kada je Tito umro. Igrao žmurke kod hotela Jugoslavija. Vest da je Đinđić ubijen dočekala me je u Tivtu na aerodromu na samom poletanju aviona za Beograd. Ceo avion je ćutao kao u nekom zaleđenom kadru ceo let. Gorica, moja kuma mi je poslala SMS da je Vlada umro. U tom trenutku sam se igrao sa svojom decom. Prvi put su videli oca da plače. Ali neko pametan reče da ne treba plakati za dobrim i pametnim ljudima.
Kad pogledaš iza sebe, žališ li za nečim?
“Ne. One klinačke ložnjave da zaigram u Zvezdi, ili idem na mesec sam prevazišao. Kada pogledam svoju ženu i decu shvatim da sam privilegovan. Tako da sam svoj spisak želja ispunio. Još da mi je da odem na Arsenalovu utakmicu u aprilu, a ićiću, to je to-
Kad pogledaš ispred sebe, nadaš li se nečem?
“Ja sam jednom u životu bio bolestan. Nikada nisam imao kijavicu do svoje 36. godine, a onda sam dobio rak. I preživeo. Tako da se nadam miru u svetu i da ne znam da sam umro kada se to desi. To želim svim ljudima generalno.
Autor:Boris Jakić
Foto: Privatna arhiva
Izvor:nadlanu.com“Ja sam sve to još uvek. Zato i pišem knjige. Nije da nemam snage za ulične i stadionske borbe, ali ipak najjače udaram jezikom. Moji drugari su ostali isti. Uskačemo kada nekome nešto zafali. Tako smo vaspitani. A pojedinci koji su postali deo mainstreama nisu moja ekipa. Oni su došli iz daleka i uvukli se u grad. Nebitni su u svojoj opsesiji novcem, društvenim statusom. Njih će progutati sopstvena mizerija. Oni su rođeni zli”.
Koliko se Beograd promenio u poslednje dve decenije? Prepoznaješ li grad u kojem si rođen?
“Naravno da prepoznajem. Ljudi čine grad. Neljudi takođe. Problem koji Beograd ima je taj što u njega dolaze da žive ljudi koji ga ne vole. Ti isti kada odu u Pariz, London, Toronto hodaju četvoronoške. Smeta mi što je dosta oronuo stari deo grada, ali zato novi sija. Ma, Beograd će sve nas nadživeti. Na vodi ili bez nje.
Svaku generaciju obeleži neki gubitak. Tako je dugo u Americi važila sintagma kako je svaki Amerikanac znao šta je radio onog trenutka kad je čuo da je ubijen Kenedi. Šta si ti radio kad je ubijen Đinđić i kad si čuo da je preminuo Vlada Divljan?
“Ja znam i šta sam radio i kada je Tito umro. Igrao žmurke kod hotela Jugoslavija. Vest da je Đinđić ubijen dočekala me je u Tivtu na aerodromu na samom poletanju aviona za Beograd. Ceo avion je ćutao kao u nekom zaleđenom kadru ceo let. Gorica, moja kuma mi je poslala SMS da je Vlada umro. U tom trenutku sam se igrao sa svojom decom. Prvi put su videli oca da plače. Ali neko pametan reče da ne treba plakati za dobrim i pametnim ljudima.
Kad pogledaš iza sebe, žališ li za nečim?
“Ne. One klinačke ložnjave da zaigram u Zvezdi, ili idem na mesec sam prevazišao. Kada pogledam svoju ženu i decu shvatim da sam privilegovan. Tako da sam svoj spisak želja ispunio. Još da mi je da odem na Arsenalovu utakmicu u aprilu, a ićiću, to je to-
Kad pogledaš ispred sebe, nadaš li se nečem?
“Ja sam jednom u životu bio bolestan. Nikada nisam imao kijavicu do svoje 36. godine, a onda sam dobio rak. I preživeo. Tako da se nadam miru u svetu i da ne znam da sam umro kada se to desi. To želim svim ljudima generalno.
Autor:Boris Jakić
Foto: Privatna arhiva
Autor: Dušan Nedeljković
