Proslavljeni spisateljski par Rita Monaldi i Frančesko Sorti u romanu „Šekspirov Dante“ spojili su gorostase svetske književnosti Dantea Aligijerija (1265–1321) i Vilijama Šekspira (1564–1616).

Poigravajući se stvarnošću, mešajući književne žanrove, maštu i činjenice, u knjizi koju je na srpskom objavila Laguna, autori „donose“ tekst „nedavno otkrivenog rukopisa“ za koji se pretpostavlja da je poslednje Šekspirovo delo: drama o pesniku nad pesnicima Danteu Aligijeriju.

Navodno vekovima izgubljeno delo, o Danteovom tajanstvenom životu, otkriva misteriju ko je on bio, kao i tajnu kako je nastalo jedno od najvećih dela svetske književnosti „Božanstvena komedija“. U Šekspirovoj drami se razotkriva život firentinskog pesnika, obavijen tajnama i misticizmom, njegove veze s moćnicima i vladarima, bankarima koji se i danas poigravaju sudbinama pojedinaca i društva.

Mladi Dante je suočen sa velikim životnim izazovima – gubitkom i pronalaskom nove ljubavi, misterioznom bolešću koja ga vodi na rub drugog sveta i otkrivanjem porodičnih tajni koje će mu zauvek promeniti život.

Šekspir „prikazuje“ njegovo detinjstvo i mladost, susret sa Beatriče, iskušenja njegove duše i tela, prijateljstvo sa intelektualcem Gvidom Kavalkantijem, te intelektualne rasprave sa profesorima Bolonjskog univerziteta, dok se mračne senke inkvizicije nadvijaju nad njegovim životom.

U knjizi se smenjuju avanture i nezgode, izdaje, borbe, ali i Danteovi košmari i vizije. Monaldi i Sorti uspevaju da dočaraju srednjovekovnu Italiju i njene mračne aspekte, istovremeno gradeći most ka elizabetanskom dobu kroz jezičku i stilsku posvetu Šekspiru.

„Sve do sedamdesetih godina prošlog veka bilo je onih koji su verovali da Šekspir nije poznavao Danteovo delo“, navode autori „Šekspirovog Dantea“. „Danas niko ne može da sumnja da veliki dramski pisac nije poznavao delo tvorca ‘Božanstvene komedije’. Sličnosti između ‘Magbeta’ i ‘Hamleta’ i Danteovog ‘Pakla’ već su dobro poznate, ali one se tu ne završavaju. U komadu ‘Mera za meru’ nailazimo na opise paklenih mučenja koji su skoro danteovski. Dante i Šekspir imali su slično poimanje društvenog poretka.“

Monaldi i Sorti navode još mnogo veza između dvojice književnih velikana.

„Ne treba da nas začudi što se Dante opirao ispovesti, niti da nas zbuni što je to bila tema kojom se pozabavio Šekspir. Dante nije prikrivao da ga muče smrtni gresi koje je počinio, niti sramota da ih ispovedi. Šekspirove drame prožete su temom krivice, iskupljenja i pročišćenja od grehova.

One su nastale u Engleskoj, izmučenoj verskim kontroverzama, u kojoj se vekovima ustaljeni narodni običaji, kao što su euharistija i ispovest, odjednom menjaju, ograničavaju i čak zabranjuju i ukidaju. Zato ne čudi što su važna tema u pozorištu. Danteova i Šekspirova sudbina i u ovome se poklapaju. Obaveza svete ispovesti u Italiji je uvedena 1215, pet godina pre Danteovog rođenja, a u Engleskoj je ta obaveza ukinuta 1569. pet godina posle Šekspirovog rođenja.“

Autori „Šekspirovog Dantea“ nemaju dilemu: „Da li je sveznajući Bard mogao da ne obrati pažnju na Dantea? Upravo suprotno – lako je zamisliti da je jednog dana poželeo da umoči pero u reku Arno. Horhe Luis Borhes je napisao: ‘Ja u Šekspiru, ne znam zbog čega, uvek osećam nešto italijansko. Možda mu se Englezi upravo zbog toga dive, jer se toliko razlikuje od njih samih’.“

Književni kritičari ističu da „Šekspirov Dante“ donosi svež i originalan pogled na Danteov lik. Italijanski režiser Pupi Avati naziva ovu knjigu „najfascinantnijim delom napisanim povodom 700-godišnjice smrti Dantea“. A Roberta Askareli je hvali kao „čaroban spoj istorije i mašte“, dok je Mira Mocan zadivljena preciznošću i merodavnošću Monaldijeve i Sortija.

„Počeo sam da čitam ovu knjigu s uobičajenim predrasudama s kojima sam čitao i druge romane o Danteu“, istakao je Đuzepe Indicio, veliki poznavalac Danteovog dela i autor nekoliko knjiga o njemu. „Posle prvih sedamdeset stranica moj ego je bio osujećen. Uhvatio sam sebe kako hvatam beleške. Uznemirio me je taj osećaj. Voleo bih da sam napisao neke delove ovog romana.“

Šekspir i Dante su dva sveca pesničkog stvaralaštva, njih dvojica su zaista bili kanonizovani i bilo bi bezbožno ukoliko bismo pokušali da se merimo sa njima – napisao je Tomas Karlajl u knjizi „Dante i Šekspir“ davne 1841. godine. „Dante i Šekspir čine jedan neobičan duo. Stpje sami za sebe, po strani, u svojevrsnoj kraljevskoj samoći, niko im nije ravan. Oni jesu proglašeni svecima, ali to nije učinio ijedan papa ili kardinal.“

Bračni par Monaldi i Sorti žive i rade u Beču. Postali su poznati po serijalu istorijskih trilera čiji je glavni junak opat Ato Melani, diplomata i špijun, jedan od omiljenih tajnih agenata Luja XIV, prijatelj papa, pretendenata na presto i kraljeva. Njihov prvi roman Imprimatur povučen je iz prodaje nedugo posle objavljivanja 2002. u Italiji, a javnosti je predstavljen tek 2006. na Sajmu knjiga u Frankfurtu. Monaldi i Sorti su zajedno napisali deset romana, koji su prevedeni na 26 jezika, a književni kritičari u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Holandiji proglasili su ih za naslednike Umberta Eka.

Autor: Dragana Matović
Izvor: novosti.rs
Foto: Eren Aytug