Razotkrivanje najkreativnijeg genija otkad je sveta i veka – Da Vinči je mogao biti samo ćata
U godini kada se obeležava pet vekova od smrti najkreativnijeg genija otkad je sveta i veka objavljeno je srpsko izdanje knjige „Leonardo da Vinči“ Voltera Ajzaksona (izdanje Lagune). Ovaj vešt biograf se oslanjao na sačuvane izvore iz perioda pre više od pet vekova, razgovarao sa mnogim stručnjacima za Leonardov život i delo, i proučavao sačuvane Da Vinčijeve beležnice, rasute po svetu u privatnim zbirkama, kako bi zaokružio priču o Leonardovom životu i onome što je u nasleđe ostavio čovečanstvu, ali i ispričao više o njegovom dobu i savremenicima. Čitalac ima priliku da sazna i mnoge pojedinosti koje sežu čak u domen pikanterija.
Otmeno obučen
„Upoznajemo Leonarda u svakodnevnim životnim prilikama i interakciji sa najmoćnijim vladarima i mecenama renesanse, ali isto tako i sa običnim ljudima, članovima njegovog domaćinstva, saradnicima na umetničkim i naučnim projektima. Između ostalog, vidimo da je Leonardo bio sklon otmenom oblačenju, da je posebnu strast gajio prema veštinama scenografije, koje je koristio kada su priređivane raskošne svetkovine u gradovima i na dvorovima na kojima je boravio, i mnogo toga još“, kaže na početku razgovora za Srpski telegraf Goran Skrobonja, prevodilac i pisac.
Iza Leonarda je ostalo svega dvadesetak slika, ali razlog tome, prema rečima našeg sagovornika, ne treba tražiti u tvrdnjama da je patio od nesanice, zbog kojih je odustajao od započetih radova, već pre u tome što je kao oličenje renesansnog čoveka imao različita interesovanja i proučavao mnoge naučne discipline u težnji da bolje razume i objasni svet oko sebe.
„I njegovi zvanični angažmani kod tadašnjih vladara Firence, Milana ili Francuske pokrivali su raznovrsne aktivnosti, od priređivanja vatrometa preko izlivanja monumentalnih spomenika i konstrukcije ratnih mašina do navodnjavanja i pokušaja skretanja toka reke Arno... Samim tim, Leonardo je bio manje okrenut slikanju, ali kada bi odlučio da naslika nešto što ga interesuje, svet bi dobio novo remek-delo“, objašnjava Skrobonja.
Zlatno doba za kopilad
Na prevodioca je najjači utisak ostavilo upravo saznanje da je malo nedostajalo da svet ostane bez „Tajne večere“ ili „Mona Lize“.
„Naime, Leonardo je bio vanbračno dete uglednog pisara i, da ga je otac zvanično priznao, morao bi kao najstariji sin da nastavi porodičnu profesiju, pa bi tako umesto genijalnog umetnika svet dobio manje-više uspešnog, ali krajnje nevažnog ćatu. Na svu sreću, bilo je to takozvano zlatno doba za kopilad i Leonardo je počeo da uči da slika u Verokijevoj radionici u Firenci, a ostalo je istorija“, kaže prevodilac.
A jedno od možda najzanimljivijih poglavlja u knjizi posvećeno je odnosu između Leonarda i Mikelanđela.
„Premda obojica genijalni umetnici, čini se da nisu mogli biti različitiji po karakteru, pojavi, sklonostima. Leonardo je od Mikelanđela bio stariji i često je na njega u Firenci gledao sa visine, tim pre što je ovaj, za razliku od Leonarda, malo mario za svoj izgled i higijenu, bio posebno pobožan i frustriran svojim homoseksualizmom... Posebno je zanimljivo to da su jedno vreme obojica radili u istoj prostoriji, u velikoj dvorani firentinske Palate di Sinjorija, gde je trebalo da svaki od njih oslika po jedan veliki zid sa motivima iz herojske vojne istorije tog grada-države. Nijedan od ta dva murala nije bio dovršen niti sačuvan, ali po skicama i pripremnim kartonima koji su bili izlagani zainteresovanim građanima, očigledno je da je Leonardo kao slikar bio superiorniji od Mikelanđela, čije ljudske figure nemaju životnost kao Leonardove, već pre podsećaju na skulpture. Uostalom, i sam je Mikelanđelo govorio kako mu više odgovara dleto nego kičica. Za čitaoce će biti interesantno i to kako je Leonardo reagovao na veličanstvenog Mikelanđelovog 'Davida' u vreme kada je firentinska skupština odlučivala gde ta skulptura treba da stoji...“, otkriva tek detalje Skrobonja.
Dešifrovanje pomoću ogledala
„U svojim beležnicama Leonardo je koristio taj, da kažemo, štos i pisao zdesna ulevo tako da tekst normalno može da se čita u ogledalu. Međutim, stiče se utisak da on to nije radio kako bi svoje zapise šifrovao da ih neko drugi ne bi čitao, već pre zato što mu je to bilo zabavno“, kaže Skrobonja.
Naučnik i tehnolog
Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, „Tajnu večeru“ i „Mona Lizu“. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću, koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u „Tajnoj večeri“ izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume.
Autor: Sonja Šulović
Izvor: Srpski Telegraf
Otmeno obučen
„Upoznajemo Leonarda u svakodnevnim životnim prilikama i interakciji sa najmoćnijim vladarima i mecenama renesanse, ali isto tako i sa običnim ljudima, članovima njegovog domaćinstva, saradnicima na umetničkim i naučnim projektima. Između ostalog, vidimo da je Leonardo bio sklon otmenom oblačenju, da je posebnu strast gajio prema veštinama scenografije, koje je koristio kada su priređivane raskošne svetkovine u gradovima i na dvorovima na kojima je boravio, i mnogo toga još“, kaže na početku razgovora za Srpski telegraf Goran Skrobonja, prevodilac i pisac.
Iza Leonarda je ostalo svega dvadesetak slika, ali razlog tome, prema rečima našeg sagovornika, ne treba tražiti u tvrdnjama da je patio od nesanice, zbog kojih je odustajao od započetih radova, već pre u tome što je kao oličenje renesansnog čoveka imao različita interesovanja i proučavao mnoge naučne discipline u težnji da bolje razume i objasni svet oko sebe.
„I njegovi zvanični angažmani kod tadašnjih vladara Firence, Milana ili Francuske pokrivali su raznovrsne aktivnosti, od priređivanja vatrometa preko izlivanja monumentalnih spomenika i konstrukcije ratnih mašina do navodnjavanja i pokušaja skretanja toka reke Arno... Samim tim, Leonardo je bio manje okrenut slikanju, ali kada bi odlučio da naslika nešto što ga interesuje, svet bi dobio novo remek-delo“, objašnjava Skrobonja.
Zlatno doba za kopilad
Na prevodioca je najjači utisak ostavilo upravo saznanje da je malo nedostajalo da svet ostane bez „Tajne večere“ ili „Mona Lize“.
„Naime, Leonardo je bio vanbračno dete uglednog pisara i, da ga je otac zvanično priznao, morao bi kao najstariji sin da nastavi porodičnu profesiju, pa bi tako umesto genijalnog umetnika svet dobio manje-više uspešnog, ali krajnje nevažnog ćatu. Na svu sreću, bilo je to takozvano zlatno doba za kopilad i Leonardo je počeo da uči da slika u Verokijevoj radionici u Firenci, a ostalo je istorija“, kaže prevodilac.
A jedno od možda najzanimljivijih poglavlja u knjizi posvećeno je odnosu između Leonarda i Mikelanđela.
„Premda obojica genijalni umetnici, čini se da nisu mogli biti različitiji po karakteru, pojavi, sklonostima. Leonardo je od Mikelanđela bio stariji i često je na njega u Firenci gledao sa visine, tim pre što je ovaj, za razliku od Leonarda, malo mario za svoj izgled i higijenu, bio posebno pobožan i frustriran svojim homoseksualizmom... Posebno je zanimljivo to da su jedno vreme obojica radili u istoj prostoriji, u velikoj dvorani firentinske Palate di Sinjorija, gde je trebalo da svaki od njih oslika po jedan veliki zid sa motivima iz herojske vojne istorije tog grada-države. Nijedan od ta dva murala nije bio dovršen niti sačuvan, ali po skicama i pripremnim kartonima koji su bili izlagani zainteresovanim građanima, očigledno je da je Leonardo kao slikar bio superiorniji od Mikelanđela, čije ljudske figure nemaju životnost kao Leonardove, već pre podsećaju na skulpture. Uostalom, i sam je Mikelanđelo govorio kako mu više odgovara dleto nego kičica. Za čitaoce će biti interesantno i to kako je Leonardo reagovao na veličanstvenog Mikelanđelovog 'Davida' u vreme kada je firentinska skupština odlučivala gde ta skulptura treba da stoji...“, otkriva tek detalje Skrobonja.
Dešifrovanje pomoću ogledala
„U svojim beležnicama Leonardo je koristio taj, da kažemo, štos i pisao zdesna ulevo tako da tekst normalno može da se čita u ogledalu. Međutim, stiče se utisak da on to nije radio kako bi svoje zapise šifrovao da ih neko drugi ne bi čitao, već pre zato što mu je to bilo zabavno“, kaže Skrobonja.
Naučnik i tehnolog
Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, „Tajnu večeru“ i „Mona Lizu“. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću, koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u „Tajnoj večeri“ izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume.
Autor: Sonja Šulović
Izvor: Srpski Telegraf
