Hejzel Prajor u svom najnovijem romanu kaže sledeće: „Život može da bude velikodušan. On može da vam zaleči srce i šapne da uvek može da se počne iznova, da nikad nije kasno da se nešto promeni. Potvrđuje da vredi živeti zbog mnogo, mnogo stvari. A jedna od njih – jedna od stvari koja vam potpuno neočekivano donosi radost – jesu pingvini.“

Šta Vas je inspirisalo da napišete roman „Na kraju sveta s pingvinima“?

Pre svega, pingvini! Već sam svoje omiljene stvari (harfe, Eksmur, ostvarivanje snova i osobenjake) ubacila u prvu knjigu „Harfa za Eli“, a pošto sam sa izdavačkom kućom Penguin Random House potpisala ugovor za dve knjige, morala sam da smislim o čemu ću sledeće pisati. I tako mi se samo javila ideja o pingvinima. Veliku inspiraciju sam crpela i od drugarice koja je luda za ovim životinjama. Kada joj je muž preminuo, tugu je lečila na neobičan način: odlučila je da putuje oko sveta i fotografiše svaku vrstu pingvina u divljini. Ova putovanja su joj pružila ogromnu radost i utehu, pa me je to navelo da razmišljam o isceliteljskim moćima prirode. Uz to što su šarmantni i zabavni, pingvini pomažu naučnicima u praćenju ekoloških promena, što svesrdno podržavam, pa se nadam da ovim romanom šaljem i ekološku poruku.

Drugo, fascinira me Britanija iz ratnog perioda, kada su se svakodnevni život i vrednosti toliko razlikovali od današnjih. Smatrala sam da bi bilo zanimljivo da glavna junakinja proživljava život i tada i sada.

Treće, poznajem nekoliko odvažnih ljudi koji su naučili nešto novo i izazovno u svojoj devetoj i desetoj deceniji života, od skakanja s padobranom do sviranja harfe. Mnogo se divim njihovoj odlučnosti. Želela sam da moja junakinja bude starija osoba, koja je svašta preživela, ali koja je i dalje spremna za avanture.

Kakav je bio proces pisanja? Koliko ste istraživali?

Nabacala sam mnogo ideja i dugo je sve izgledalo vrlo haotično. Sećam se da sam naročit problem imala sa strukturom priče, sa time da Veronikinu prošlost isparčam na manje zalogaje koje ću ovlaš začiniti informacijama o pingvinima. Srećom, Veronikin glas se veoma brzo probio i vodio me u daljem procesu.

Morala sam mnogo da istražujem. Nikada nisam bila na Antarktiku, ali poznajem ljude koji jesu, pa sam ih detaljno ispitala. Čitala sam knjige i blogove koje su pisali naučnici na Antarktiku i mnogo sam sati provela gledajući snimke pingvina na Jutjubu. Išla sam u zoološki vrt u Torkiju (koji je nažalost zatvoren) i upoznala pingvina po imenu Jojo i njegove drugare. Tamošnji zaposleni su mi dali brojne informacije kako se uzgaja mali pingvin.

A potom sam istražila i život u Britaniji četrdesetih godina prošlog veka. Sećam se anegdota koje mi je pričala majka (primera radi, kako su evakuisali njenu školu, kako je putovala mlekarskom zapregom i kako je videla italijanske ratne zarobljenike da rade u polju). Uz to sam čitala knjige o ratu i posetila lokalni starački dom, gde su štićenici sa mnom rado podelili brojne uspomene. Čak sam hvatala beleške iz nekih televizijskih emisija!

Da li je treći roman u pripremi...?

Da, ali trenutno ne smem ništa da vam kažem. Samo ću reći da naporno radim!

Pored spisateljskog zanata svirate i harfu – koji su trenuci obeležili Vašu muzičku i književnu karijeru?

Sviranje harfe je bio dug i težak posao, ali posao koji sam radila s ljubavlju, a isto se može reći i za pisanje! Vrhunac moje muzičke karijere je bio kada sam sa drugaricom svirala harfu na svom venčanju 2005. godine. Bio je sunčan, ali vetrovit dan, koji smo proveli u bašti. Bila sam u venčanici, a naša četvorogodišnja deveruša je plesala bez prestanka. To je predivna uspomena.

Vrhunac uspeha moje književne karijere se desio kada je roman „Na kraju sveta s pingvinima“ izabran za književni klub koji vode TV lica Ričard i Džudi (Richard & Judy Book Club). Pre zvanične karijere sreću sam iskusila još ranije, kada sam prijavila prvu kratku priču za takmičenje na kom je pobedila. Bila sam zapanjena i presrećna. Svonvik je najstarija škola pisanja u Britaniji, a nagrada je bio besplatni nedeljni kurs pisanja. Osvajanje nagrade mi je dalo prve naznake da mi pisanje možda ide od ruke, a kurs mi je dao podsticaj da nastavim dalje.

Navedite nam svojih pet omiljenih knjiga.

Eh, to je teško pitanje! Svaki put kada me to neko pita, mogla bih da sastavim drugačiji spisak, ali evo ovih pet koje sam pročitala u poslednjih nekoliko godina i koje su ostavile snažan utisak: „Muzika i tišina“ Rouz Tremejn, „Sve dečaku“ Nika Hornbija, „Poklanjam ti zvezde“ Džodžo Mojes, „Mandolina kapetana Korelija“ Luja de Bernijea i „Tajni život pčela“ Sju Monk Kid.

Izvor: bethsbookclub.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Ursula Franklin