Od jedne do druge afričke zemlje, od mitomana i srebroljubaca do erotomana, od okrutnih nesvrstanih diktatora do frustriranih ambasadora, od mističnih vračeva do prostodušnog majordomusa, od savana, pustinja, jezera i pećina sve do vrha Kilimandžara, Dušan Miklja vodi nas širokim prostranstvima Crnog kontinenta.

Miklja je proveo godine po Africi kao dopisnik Tanjuga, pa ipak njegova knjiga nije autobiografija. Ne samo zato što je „Afrikanac“ pisan u trećem licu, već i zato što je mešavina faktografije i fikcije. „Afrikanac“ i jeste i nije pikarski roman, jeste knjiga koja informiše a nije bedeker.

Autor nikada nije imao ambiciju ni da piše studiju, ali studijski brižljivo iz memorije slaže kolekciju detalja, minuciozno gradi krokije situacija i karaktera koji istovremeno tumače pojave ili razbijaju stereotipove.

Samo je novinar, radoznali strani dopisnik mogao da stvori ovaj žanrovski koktel o lepljivoj, otromboljenoj, surovoj, podmićenoj, gladnoj, zlehudoj Africi u kojoj, kako konstatuje, „mnogi nikada ne shvate da ne žive svoj, već zadati život“.

Ali i o Africi iskrenoj, dečijoj, egzotičnoj, punoj čari i ljudskosti. Africi i njenoj iskonskoj filozofiji života, nekoj instinktivnoj dijalektici koja svojim običajima, verovanjima i sujeverjima pokazuje da na smrt gleda kao na izvor plodnosti.

Africi koja bez nadmenosti živi sa prirodom, u kojoj su biljke podjednako važne kao i ljudi. Africi u kojoj je svaki pripadnik plemena Molo hodajuća enciklopedija bilja, ptica, zmija, insekata i sisara: ne zna da piše i čita, ali zna šta je za ishranu, šta za lečenje šta za vradžbine.

Miklja jednostavnim rečenicama dešifruje mnogo toga. Kada opisuje kako gladnom stanovništvu stiže čitav tovar ulickanih foto-portreta novog guvernera a nijedan džak soli, rekao je sve. Onda mu samo ostaje da zaključi da umnožena nesreća nije ništa više potresna od svog pojedinačnog ispoljavanja.

Samo je beli „bvana“ – gazda – sa razumevanjem sveta koji ga okružuje mogao da tako približi radosti i strahove svog majordomusa Vašingtona koji mu je toliko pomogao u tumačenju svakodnevnog života običnog Afrikanca.

Samo je nepoćudni novinar sa smislom za elegantni cinizam mogao da opisuje diktatore koje je sretao i da ulazi u ironične sukobe sa Njegovom ekselencijom u vremenima kada se tražila apsolutna pokornost ambasadoru zemlje lidera nesvrstanog sveta.

Samo je neko sa talentom za avanturizam i rancem punim adrenalina mogao da luta surovim afričkim ratištima, da obilazi prostore biblijske gladi, da noći po sobičcima prepunih insekata, da se kreće među ratnicima Danakilaca koji svoje ratne trofeje – sasušene mošnice pobeđenih – nose oko vrata.

Zlokobno pa onda veselo. Do slika na zidu koje treba držati naherene da bi duhovi koji noću tumaraju sobom tako sleteli sa ramova, do „džudžu“ duhova na međunarodnoj fudbalskoj utakmici Kenije i Zaira, do mladoženje koji konačno dolazi do supruge ali ostaje bez prebijene pare u džepu.

Autor: Boško Jakšić
Izvor: Politika