Tako je govorio Roberto Bolanjo, čileanski pesnik i prozaista. Književni kritičari vole da istaknu kako je upravo Bolanjo zakucao poslednji ekser u sanduk latinoameričkog buma.

„Svakog jutra, pošto bi posrkao cortado, pregrizao tost sa maslinovim uljem i napravio dva malo zahtevnija čučnja, Bolanjo bi posvetio dva sata pripremanju za svakodnevnu borbu protiv autora buma. Ponekad se sučeljavao s Kortasarom, kog je jedanput uspeo da pobedi nokautom u desetoj rundi; drugi put bi se ostrvio na dvojac tehničara među borcima, sačinjen od Vargasa Ljose i Fuentesa, a kad bi osetio naročitu snagu, srdžbu ili nostalgiju, dopustio bi sebi da se sučeli sa svetskim šampionom u superteškoj kategoriji, ubicom iz Arakatake, grubim Garsijom Markesom, svojim Nemezisom, smrtnim neprijateljem i, makar to mnoge iznenadilo, svojim jedinim Bogom sem onog koji je još uvek veći Bog, Borhesom.“ (Horhe Volpi, „Bolanjo, Epidemija“, časopis Polja, br. 504, mart–april 2017)

Bolanjo je rođen u radničkoj porodici pedesetih godina prošlog veka. Disleksičan, žgoljav i kratkovid, bio je očigledna meta za nasilnike u školi. Mladalačka epopeja krenula je iz rodnog Santjaga u Čileu preko Meksiko Sitija i El Salvadora do konačne destinacije – Kosta Brave u Španiji. U Blanesu, malom letovalištu na mediteranskoj obali, živeo je do svoje smrti 2003. godine. Dok nije zasnovao porodicu i shvatio da neće moći da je izdržava ako nastavi da piše poeziju, Bolanjo je prvenstveno bio pesnik. Njegova proza, kao uostalom i fizičko distanciranje od kontinenta sa kog je potekao, ujedno je i beg od višedecenijske vladavine latinoameričkog buma. Dok je živeo u Meksiko Sitiju, Bolanjo je pripadao minornom pokretu infrarealista, koji su poput bitnika u Americi pokušavali da uskomešaju ustajalu kulturnu scenu. Otvoreno je kritikovao svoje čileanske kolege koji su uplovili u komercijalne vode, kao što je Isabel Aljende.

Bolanjo je pisac kojim su opsednuti drugi pisci. On se pojavljuje kao lik u njihovim delima. Bilo da ste oduševljeni ili frustrirani takvim pripovedačkim stilom, njegova dela vas organski menjaju. Horhe Volpi primećuje da je Bolanjo za nove generacije ono što je Kortasar bio za bumere.

Njegovo najambicioznije i, kako Volpi ističe, poetski najrizičnije delo, objavljeno je posthumno. Roman 2666izmiče definiciji, izmiče žanru, izmiče formi. Okarakterisan kao apokaliptični noar, može da bude sve što poželite ako mu dozvolite. 2666je himera, i baš kao i ostatak Bolanjovog opusa, iskače iz tradicionalnih okvira. Sam naslov implicira kada se autor nadao da će roman odjeknuti u književnim krugovima. Pa ipak, po objavljivanju engleskog prevoda, 2666 dospeva u sam vrh liste bestselera, čak je bio jedan od odabira za Oprin čitalački klub. Svesni da je u pitanju neprohodan tekst, izdavači su pokušali da reklamni akcenat bace na deo priče koji se bavi serijskim ubistvima žena na američko-meksičkoj granici. Bilo je to kao da uveravate nekog ko dva-tri puta nedeljno vozi sobni bicikl da bez problema može da istrči maraton.

2666 se sastoji od pet poglavlja. Poslednje od njih, koje ujedno predstavlja i vezivno tkivo čitave priče, otkriva ko je misteriozni pisac pod pseudonimom Arčimboldi, čijim se delima bave kritičari iz prvog poglavlja, i otkud on u Santa Teresi u vreme ubistava. U delu o zločinima nabrajaju se žrtve u naizgled beskrajnom nizu i do tada već sasvim sigurno upadate u delirijum glasova, nasilja, prljavštine i haosa (pod pretpostavkom da još uvek niste odustali od čitanja). Iako su horde teoretičara pokušale da seciraju ovo čudovište od hiljadu i sto strana, nijedan od zaključaka do kojih su došli ne može u potpunosti da rasvetli kakva je ovo knjiga. Bolanjo je uspeo da razmrda zglobove okoštalog skeleta latinoameričke književnosti, postoji osnovana sumnja da nema onih koji će naterati te stare kosti da i potrče.

Provela bih život – možda ne ispod stola, pre na Kosta Bravi – čitajući Bolanja.

Autor teksta : Ivana Veselinović