Prof. dr Goran Milašinović: Svako danas treba da bude Tezej za samog sebe i nađe izlaz
Profesor Medicinskog fakulteta, kardiolog i direktor Referentnog pejsmejker centra Kliničkog centra Srbije, predsednik Nacionalne komisije za saradnju s Uneskom. Sve to stoji uz ime prof. dr Gorana Milašinovića, jednog od vodećih stručnjaka za srčane aritmije i doktora koji je prvi u svetu implantirao nekoliko prototipova različitih srčanih pejsmejkera. Na prvi pogled nespojive „profesije“, ali dr Milašinović kaže da je sve to sasvim normalno za jednog doktora.
U Unesko je stigao na predlog tadašnjeg ambasadora pri toj organizaciji Darka Tanaskovića, koji ga je upoznao kao pisca koji obrađuje neke kolektivne psihološke teme našeg naroda i ovih prostora, kao i interakciju nas i Evrope. Doktor Milašinović kaže da mu je taj posao privlačan jer smatra da budućim generacijama treba predati sačuvan i naučno i obrazovno povezan svet, sa pačvorkom prijateljskih kultura. Za Nedeljnik govori o radu tokom pandemije i posledicama, o reizdanju njegovog romana „Apsint“, koji je podjednako aktuelan kao i pre 15 godina kada je objavljen.
Iako se vi primarno bavite kardiologijom, moram da vas pitam – kako je pandemija uticala na zdravlje ljudi? Mislite li da će sve ovo ostaviti ozbiljnije posledice po zdravlje svih nas, posebno onih sada najugroženijih?
Za vreme pošasti sve je ostalo u drugom planu, što je očekivano. Tako su ljudi danas „izgubili pravo“ da boluju od infarkta, hipertenzije, dijabetesa, moždanog udara, maligniteta. Tek kad se Covid-19 završi, suočićemo se sa brojem osoba koje su obolele ili umrle od drugih bolesti, a ne bi da epidemije nije bilo. Potom, veoma važan element je posttraumatski stresni sindrom; očekuje se da će čak 20% stanovništva imati ozbiljne psihološke probleme.
Ova pandemija je pokazala i to da u budućnosti treba veoma pažljivo voditi računa o sektoru javnog zdravstva. Vidimo da su najviše stradali baš oni regioni sveta gde je javno zdravstvo sistematski uništavano na račun privatnog (koje vodi računa prvenstveno o profitu), kao što je najdrastičnije u SAD, ali i u nekim regionima Evrope, poput Lombardije u Italiji, koja je od kraja sedamdesetih godina XX veka forsirala privatne bolnice na račun državnih, trošeći na njih čak 50% finansija državnog zdravstvenog osiguranja; kad se epidemija dogodila, državnih bolnica nije bilo i došlo je do katastrofe.
Deceniju i po otkako ste objavili „Apsint“, roman je ponovo aktuelan i popularan. Rekli ste da je i posle 15 godina od izdavanja, ali i u svim vremenima ostala nezaobilazna tema naša podeljenost između Zapada i Istoka. Kako vam svet izgleda danas?
Izgleda mi spolja, u zoni skrame, globalizovan (pre svega zbog modernih komunikacija i ekonomije), a iznutra, u zoni sadržaja, duboko podeljen. Što znači da je savremeni čovek raspolućen, sa glavom u povezanom svetu, a srcem u podeljenom. Jedno od pitanja je šta je važnije, čovek ili svet? Drugim rečima, da li je antropofilni fokus u odnosu na ekološki doprineo sadašnjem stanju planete, posredno uzrokujući čak i ovakve pandemije. Druga važna dilema je koliko su raspolućenost savremenog čoveka uzrokovale izmaštane vrednosti i konstrukti, poput nacije, novca, slobodne volje, zasenjujući prirodno, biološko biće u nama, kome trebaju ljubav i saradnja.
Tema romana „Apsint“ je specifična raspolućenost našeg naroda između Istoka i Zapada. Glavni akter Mihajlo Alić kao bečki lekar, a etnički Srbin, doživljava totalni rascep svoje ličnosti kada počinje Prvi svetski rat i on ne zna za koju stranu da se opredeli, ulazeći u stanje slično pijanstvu od u to vreme popularnog likera od anisa i mastike, apsinta. Iako mislim da je to jedan od naših najneprolaznijih kolektivno podsvesnih konflikata, nije jedini (takođe, selo – grad, mit – objektivna realnost, narod – elita, elita sama po sebi, i drugo).
Po vašem romanu „Slučaj Vinča“ planirano je snimanje igranog filma u režiji Dragana Bjelogrlića, „našeg Černobilja“, kako su ga nazvali. Zašto se tako malo zna o tome?
„Slučaj Vinča“ razotkriva hrabrost francuskih građana da rizikujući svoje zdravlje i živote doniraju koštanu srž našim naučnicima iz Vinče, koji su 15. oktobra 1958. zadesno ozračeni (tokom izvođenja naučnog eksperimenta) i oboleli od tada neizlečive radijacione bolesti. Reč je, takođe, o prvoj transplantaciji bilo kog ljudskog organa drugom čoveku na svetu, izvedenoj od francuskih lekara Matea i Žamea u bolnici Kiri u Parizu iste 1958. Pokušao sam da zamislim kakvi su (a bez imperativa ko su) morali da budu ti obični ljudi (bivši mornar, domaćica, službenik) i koji su ih motivi inspirisali da se žrtvuju za nepoznate ljude. I zaključio sam da je odgovor čista ljubav čoveka prema čoveku, najsiroviji, neobrađeni, neideološki humanizam, univerzalno prijateljstvo i saradnja, sve što krasi homosapijensa. Videćemo kako će to izgledati na filmu, ali verujem u g. Bjelogrlića i Vuka Ršumovića, glavnog pisca scenarija.
Šta je ono što savetujete sada svojim pacijentima, a što biste mogli da kažete i ostalima? Kako se sačuvati?
Nažalost, i kada Covid-19 jednom bude pobeđen, nema lapidarnih ni univerzalnih saveta kako ostvariti sreću u ovom svetu koji liči na lavirint, u kome smo suočeni samo sa zidovima i preprekama, frustrirani i nezadovoljni. Svako danas treba da bude Tezej za samog sebe i nađe izlaz.
Napomena: Integralna verzija intervjua objavljena je u časopisu Nedeljnik 13. 08. 2020.
Razgovarala Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik
Iako se vi primarno bavite kardiologijom, moram da vas pitam – kako je pandemija uticala na zdravlje ljudi? Mislite li da će sve ovo ostaviti ozbiljnije posledice po zdravlje svih nas, posebno onih sada najugroženijih?
Za vreme pošasti sve je ostalo u drugom planu, što je očekivano. Tako su ljudi danas „izgubili pravo“ da boluju od infarkta, hipertenzije, dijabetesa, moždanog udara, maligniteta. Tek kad se Covid-19 završi, suočićemo se sa brojem osoba koje su obolele ili umrle od drugih bolesti, a ne bi da epidemije nije bilo. Potom, veoma važan element je posttraumatski stresni sindrom; očekuje se da će čak 20% stanovništva imati ozbiljne psihološke probleme.
Ova pandemija je pokazala i to da u budućnosti treba veoma pažljivo voditi računa o sektoru javnog zdravstva. Vidimo da su najviše stradali baš oni regioni sveta gde je javno zdravstvo sistematski uništavano na račun privatnog (koje vodi računa prvenstveno o profitu), kao što je najdrastičnije u SAD, ali i u nekim regionima Evrope, poput Lombardije u Italiji, koja je od kraja sedamdesetih godina XX veka forsirala privatne bolnice na račun državnih, trošeći na njih čak 50% finansija državnog zdravstvenog osiguranja; kad se epidemija dogodila, državnih bolnica nije bilo i došlo je do katastrofe.
Deceniju i po otkako ste objavili „Apsint“, roman je ponovo aktuelan i popularan. Rekli ste da je i posle 15 godina od izdavanja, ali i u svim vremenima ostala nezaobilazna tema naša podeljenost između Zapada i Istoka. Kako vam svet izgleda danas?
Izgleda mi spolja, u zoni skrame, globalizovan (pre svega zbog modernih komunikacija i ekonomije), a iznutra, u zoni sadržaja, duboko podeljen. Što znači da je savremeni čovek raspolućen, sa glavom u povezanom svetu, a srcem u podeljenom. Jedno od pitanja je šta je važnije, čovek ili svet? Drugim rečima, da li je antropofilni fokus u odnosu na ekološki doprineo sadašnjem stanju planete, posredno uzrokujući čak i ovakve pandemije. Druga važna dilema je koliko su raspolućenost savremenog čoveka uzrokovale izmaštane vrednosti i konstrukti, poput nacije, novca, slobodne volje, zasenjujući prirodno, biološko biće u nama, kome trebaju ljubav i saradnja.
Tema romana „Apsint“ je specifična raspolućenost našeg naroda između Istoka i Zapada. Glavni akter Mihajlo Alić kao bečki lekar, a etnički Srbin, doživljava totalni rascep svoje ličnosti kada počinje Prvi svetski rat i on ne zna za koju stranu da se opredeli, ulazeći u stanje slično pijanstvu od u to vreme popularnog likera od anisa i mastike, apsinta. Iako mislim da je to jedan od naših najneprolaznijih kolektivno podsvesnih konflikata, nije jedini (takođe, selo – grad, mit – objektivna realnost, narod – elita, elita sama po sebi, i drugo).
Po vašem romanu „Slučaj Vinča“ planirano je snimanje igranog filma u režiji Dragana Bjelogrlića, „našeg Černobilja“, kako su ga nazvali. Zašto se tako malo zna o tome?
„Slučaj Vinča“ razotkriva hrabrost francuskih građana da rizikujući svoje zdravlje i živote doniraju koštanu srž našim naučnicima iz Vinče, koji su 15. oktobra 1958. zadesno ozračeni (tokom izvođenja naučnog eksperimenta) i oboleli od tada neizlečive radijacione bolesti. Reč je, takođe, o prvoj transplantaciji bilo kog ljudskog organa drugom čoveku na svetu, izvedenoj od francuskih lekara Matea i Žamea u bolnici Kiri u Parizu iste 1958. Pokušao sam da zamislim kakvi su (a bez imperativa ko su) morali da budu ti obični ljudi (bivši mornar, domaćica, službenik) i koji su ih motivi inspirisali da se žrtvuju za nepoznate ljude. I zaključio sam da je odgovor čista ljubav čoveka prema čoveku, najsiroviji, neobrađeni, neideološki humanizam, univerzalno prijateljstvo i saradnja, sve što krasi homosapijensa. Videćemo kako će to izgledati na filmu, ali verujem u g. Bjelogrlića i Vuka Ršumovića, glavnog pisca scenarija.
Šta je ono što savetujete sada svojim pacijentima, a što biste mogli da kažete i ostalima? Kako se sačuvati?
Nažalost, i kada Covid-19 jednom bude pobeđen, nema lapidarnih ni univerzalnih saveta kako ostvariti sreću u ovom svetu koji liči na lavirint, u kome smo suočeni samo sa zidovima i preprekama, frustrirani i nezadovoljni. Svako danas treba da bude Tezej za samog sebe i nađe izlaz.
Napomena: Integralna verzija intervjua objavljena je u časopisu Nedeljnik 13. 08. 2020.
Razgovarala Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik
Autor: Goran Milašinović
