Prikaz zbirke priča „Sto za dvoje“: Univerzalnost ljudske potrage za smislom
U najboljem duhu i tradiciji američke priče pisac Ejmor Touls izgradio je u zbirci priča „Sto za dvoje“ svoj svet, u kome niko ne očajava i niko nije sasvim srećan.
Zbirku priča američkog pisca Ejmora Toulsa „Sto za dvoje“ čitalac dočekuje sa povišenom pažnjom ukoliko je već pročitao njegov roman „Džentlmen u Moskvi“, koji je postigao izuzetan uspeh u svetu. Da velika očekivanja neće biti izneverena, jasno je već u prvoj priči Red, koja se vraća temi o prvim godinama Sovjetskog Saveza nakon velikog prevrata.
Otkud jednom rođenom Bostoncu, koji većinu života na svet gleda sa njujorškog Aper Ist Sajda, tolika sposobnost imaginacije, do u tančina opisanog turobnog sovjetskog života, uz pravu dozu ironije i humora koji pokriva sve poput biserne svetlosti, pitamo se dok okrećemo stranice ove priče, koja kao da se nastavlja na roman o nesrećnom grofu Rostovu, džentlmenu iz Moskve. On je mogao biti i obični drug Puškin, dok stoji za druge u redovima za sve što se može zamisliti, uključujući i vizu za izlazak iz zemlje koji je bio moguć u prvim godinama nakon revolucije. Igra slučaja koja Puškina (prezime nije slučajno, on je u duši pesnik) dovodi u Ameriku čini mogućom pretpostavku da je neki njegov potomak stotinak godina kasnije na Menhetnu zagledan u horizont izlomljen neboderima.
Na toj vezi svetova i vremenskih planova, lako prelazeći iz jednog u drugi, Touls gradi svoje priče izvrsnog zapleta i još boljeg književnog stila, koji je prevodom zadržala i obogatila Eli Gilić. Hvatajući „u letu“ doskočice i dvosmislenosti Toulsovog humora, omogućila je i srpskom čitaocu da u potpunosti uživa u neobičnim obrtima i finoj ironiji koja zaodeva živote junaka koji sede (metaforično) za stolom za dvoje i pokušavaju da iščitaju skrivene poruke na licu svog sagovornika.
I dok ostavljamo sovjetski bračni par na ulicama Njujorka negde oko 1920, već nam pripoveda priču smeštenu u sadašnje vreme, o odanoj supruzi koja pokušava da spase muža od opijanja očajnički tražeći pomoć, od koga drugog nego od naratora. To prvo lice jednine je sjajni glumac Touls, koji postaje i bankar, i razočarani muž, i trgovac antikvitetima na zalasku karijere, i holivudski filmski magnat koji se poigrava sudbinama željnim slave… Tako svaka priča dobija jedan lični, autentični ton i čini da piscu verujemo bez dodataka postmodernističkih, fantastičnih i inih postupaka koji nam nimalo ne nedostaju. Jer sve je tu, istina na dlanu o promašenim brakovima iz predgrađa koji su nastavak priča Džona Čivera, o blaziranim licima koji ispijaju koktele u luksuznim barovima pre sedam uveče koji su tu još od vremena Skota Ficdžeralda, o razočaranim udovicama koje su znale i za bolje dane, kao u pričama Lusije Berlin, konačno sve zaogrnuto ironijom života na Menhetnu iz proze Vudija Alena…
Ovim ne želimo da kažemo kako je Touls vrhunski autor žanrovskih pastiša, još manje imitator. Naprotiv, naučio je sve što se moglo od svojih slavnih prethodnika i u najboljem duhu i tradiciji američke priče izgradio svoj svet, u kome niko ne očajava i niko nije sasvim srećan. Ali njegovi likovi i kao gubitnici prihvataju karte koje su dobili sa stilom i vedrim mirenjem, kao junak priče Di Domenikov isečak, u kome prevarant gubi od boljeg i veštijeg u borbi za dragoceni fragment slike koja je porodično nasledstvo kroz nekoliko generacija.
Poigravajući se univerzalnim vrednostima života, ismevajući američki perfekcionizam u trci za uspehom, tešeći sve gubitnike ovog sveta lajtmotivom da je život ipak lep i vedar, Touls u svojoj književnoj laboratoriji stvara svetlu i zabavnu prozu koja čitaoca zadržava ne samo atmosferom „pomirenog optimizma“ već i zapletima koji su idealni predložak za scenarija filmova i serija.
Ulazeći u psihološke portrete svojih junaka na blag način i ne secirajući njihovu intimu do detalja, stvara prozu koja ne opterećuje, a ima visoku vrednost. Njegovi likovi su u svakom trenutku spremni da se setno podsmehnu pre svega samima sebi, pa tek onda nepravednosti sveta koju doživljavaju kao vremensku nepogodu, dakle, prolaznu i varljivu.
Dok sunce zalazi na Hadsonu i u kristalnoj čaši viskija zveckaju kockice leda, Toulsov junak nije ništa srećniji od svog pretka koji je pristavljao samovar u dalekoj ruskoj guberniji. Na univerzalnosti ljudske potrage za smislom vibrira ova originalna proza neopterećena pomodnošću i teorijom, oslobođena potrebe da se dopadne bilo kome osim čitaocima.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 54
Zbirku priča američkog pisca Ejmora Toulsa „Sto za dvoje“ čitalac dočekuje sa povišenom pažnjom ukoliko je već pročitao njegov roman „Džentlmen u Moskvi“, koji je postigao izuzetan uspeh u svetu. Da velika očekivanja neće biti izneverena, jasno je već u prvoj priči Red, koja se vraća temi o prvim godinama Sovjetskog Saveza nakon velikog prevrata.
Otkud jednom rođenom Bostoncu, koji većinu života na svet gleda sa njujorškog Aper Ist Sajda, tolika sposobnost imaginacije, do u tančina opisanog turobnog sovjetskog života, uz pravu dozu ironije i humora koji pokriva sve poput biserne svetlosti, pitamo se dok okrećemo stranice ove priče, koja kao da se nastavlja na roman o nesrećnom grofu Rostovu, džentlmenu iz Moskve. On je mogao biti i obični drug Puškin, dok stoji za druge u redovima za sve što se može zamisliti, uključujući i vizu za izlazak iz zemlje koji je bio moguć u prvim godinama nakon revolucije. Igra slučaja koja Puškina (prezime nije slučajno, on je u duši pesnik) dovodi u Ameriku čini mogućom pretpostavku da je neki njegov potomak stotinak godina kasnije na Menhetnu zagledan u horizont izlomljen neboderima.
Na toj vezi svetova i vremenskih planova, lako prelazeći iz jednog u drugi, Touls gradi svoje priče izvrsnog zapleta i još boljeg književnog stila, koji je prevodom zadržala i obogatila Eli Gilić. Hvatajući „u letu“ doskočice i dvosmislenosti Toulsovog humora, omogućila je i srpskom čitaocu da u potpunosti uživa u neobičnim obrtima i finoj ironiji koja zaodeva živote junaka koji sede (metaforično) za stolom za dvoje i pokušavaju da iščitaju skrivene poruke na licu svog sagovornika.
I dok ostavljamo sovjetski bračni par na ulicama Njujorka negde oko 1920, već nam pripoveda priču smeštenu u sadašnje vreme, o odanoj supruzi koja pokušava da spase muža od opijanja očajnički tražeći pomoć, od koga drugog nego od naratora. To prvo lice jednine je sjajni glumac Touls, koji postaje i bankar, i razočarani muž, i trgovac antikvitetima na zalasku karijere, i holivudski filmski magnat koji se poigrava sudbinama željnim slave… Tako svaka priča dobija jedan lični, autentični ton i čini da piscu verujemo bez dodataka postmodernističkih, fantastičnih i inih postupaka koji nam nimalo ne nedostaju. Jer sve je tu, istina na dlanu o promašenim brakovima iz predgrađa koji su nastavak priča Džona Čivera, o blaziranim licima koji ispijaju koktele u luksuznim barovima pre sedam uveče koji su tu još od vremena Skota Ficdžeralda, o razočaranim udovicama koje su znale i za bolje dane, kao u pričama Lusije Berlin, konačno sve zaogrnuto ironijom života na Menhetnu iz proze Vudija Alena…
Ovim ne želimo da kažemo kako je Touls vrhunski autor žanrovskih pastiša, još manje imitator. Naprotiv, naučio je sve što se moglo od svojih slavnih prethodnika i u najboljem duhu i tradiciji američke priče izgradio svoj svet, u kome niko ne očajava i niko nije sasvim srećan. Ali njegovi likovi i kao gubitnici prihvataju karte koje su dobili sa stilom i vedrim mirenjem, kao junak priče Di Domenikov isečak, u kome prevarant gubi od boljeg i veštijeg u borbi za dragoceni fragment slike koja je porodično nasledstvo kroz nekoliko generacija.
Poigravajući se univerzalnim vrednostima života, ismevajući američki perfekcionizam u trci za uspehom, tešeći sve gubitnike ovog sveta lajtmotivom da je život ipak lep i vedar, Touls u svojoj književnoj laboratoriji stvara svetlu i zabavnu prozu koja čitaoca zadržava ne samo atmosferom „pomirenog optimizma“ već i zapletima koji su idealni predložak za scenarija filmova i serija.
Ulazeći u psihološke portrete svojih junaka na blag način i ne secirajući njihovu intimu do detalja, stvara prozu koja ne opterećuje, a ima visoku vrednost. Njegovi likovi su u svakom trenutku spremni da se setno podsmehnu pre svega samima sebi, pa tek onda nepravednosti sveta koju doživljavaju kao vremensku nepogodu, dakle, prolaznu i varljivu.
Dok sunce zalazi na Hadsonu i u kristalnoj čaši viskija zveckaju kockice leda, Toulsov junak nije ništa srećniji od svog pretka koji je pristavljao samovar u dalekoj ruskoj guberniji. Na univerzalnosti ljudske potrage za smislom vibrira ova originalna proza neopterećena pomodnošću i teorijom, oslobođena potrebe da se dopadne bilo kome osim čitaocima.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 54
