Zanimljivo je da je japanski pisac Điro Asada (1951), potomak jednog od samuraja Tokugavinog šogunata, bio toliko inspirisan Jukio Mišimom da je pristupio vojsci u kojoj, doduše, nije ostao suviše dugo. Asada svakako nije tipična pojava na književnoj sceni – u mladosti je bio povezivan sa jakuzama o kojima je i pisao, posle dugogodišnjeg rada u modnoj industriji on sam tvrdi da bi pre ušao u butik nego u knjižaru, a njegove knjige su raznovrsne koliko i poslovi koje je radio. Osim klasične savremene proze poput „Šefa železničke stanice“ (koja je dobila i filmsku adaptaciju 1999), Asada piše i popularne tradicionalne romane inspirisane kineskom i japanskom istorijom.

„Šef železničke stanice“ je Asadina zbirka priča koje su sve izuzetno filmične, sa privlačnim i zanimljivim premisama, i često sa elementima fantastičnog. Naslovna pripovetka prati starog otpravnika vozova koji je izgubio porodicu, i kog, u poslednjim danima pre nego što se njegova mala stanica u japanskoj provinciji zauvek zatvori, počinje da posećuje misteriozna devojčica koja odbija da se predstavi. Još je zanimljivija postavka Ljubavnog pisma – Goro je sitni kriminalac kome javljaju da je žena kojom se venčao zbog papira mrtva, i da treba da ode po njeno telo. Neobična postavka o čoveku koji se postepeno zaljubljuje u svoju ženu tek pošto je umrla (baš kao i kod Crnjanskog, u „Drugoj knjizi Seoba“!) osovina je retko „filmične“ pripovetke koja vodi junake na road trip kroz ruralni Japan, otkrivajući, usput surovosti s kojima su se suočavale žene koje su iz Kine bile primorane da dolaze da zarađuju kao prijateljice noći.

Asadine priče nekada su tek dotaknute fantastikom, nekada su gotovo potpuno verne stvarnosti (poput Ljubavnog pisma u kom su jedino snovi zaumni) a nekad sasvim fantastične (poput  Đavola koji evocira maničnu, mračnu atmosferu jedne od najstrašnijih priča evropske književnosti, Mopasanove Orle), a ali u svima su u osnovi ljudski odnosi i sudbine, životno realistični, i upečatljivi.

Autor: Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik