Prikaz zbirke „Pod srpom i čekićem“: Zagovornik stila svojih slavnih prethodnika
Priče prvog ruskog nobelovca objedinjene u izboru i u briljantnom prevodu Dejana Mihailovića koji je još jednom dokazao da je uspeo književni prevod kreacija za sebe, pretežno su nastale u periodu kada je bio u emigraciji u Francuskoj, gde je i umro 1953. godine. I dok je njegov sunarodnik i savremenik Nabokov postavljao književni svet naglavce raskrstivši sa „starom“ književnošću i pišući na engleskom jeziku, Bunjin ostaje zagovornik stila svojih slavnih prethodnika, Puškina, Gogolja i Čehova.
Jedina duža priča u ovoj knjizi je upravo naslovna, mozaik događaja i prizora neposredno posle pobede Oktobarske revolucije koja je uzela danak u milionima života i sudbina, razvlastila plemiće i oslobodila najniže ljudske porive u napaćenima i gladnima. Ta slavna i strašna propast „plemićkih gnezda“ ostavila je i osiromašeno imanje Bunjinovih u rukama boljševika koji nacionalizuju, otimaju, pljačkaju, bez reda i smisla pokušavajući da zagospodare onim što je do juče bilo nedostupno. Bunjin i svi slični njemu, osim puke volje da prežive, ne nalaze mogućnost da se prilagode novom poretku. Tako pod vlašću srpa i čekića siromaše, gladuju ili budu pobijeni svi koji ne kliču novom vođi Lenjinu i ne pristaju da izdaju kolevke koje su ih zaljuljale.
Ostale priče su minijature, crtice iz života u rasponu od uhvaćenog trenutka, daha ili poslednjeg uzdaha, do prelepih opisa prirode i nostalgičnih vraćanja na predrevolucionarnu Rusiju koja postaje opsesivna Bunjinova tema, ono što će sanjati i na javi prizivati u sećanja, ponižen i uvređen statusom koji „beli Rusi“ imaju u Francuskoj, i zauvek pomiren sa činjenicom da u domovinu koja grca pod Staljinovom terorom nema i ne može biti povratka.
Ali Bunjin bi bio samo sladunjavi melanholik da nije imao oko za sve mane, zablude i pogrešno usmerene strasti svoga naroda koje su ga vekovima okretale ka ispijanju sopstvene krvi, ratovima i revolucijama koje su prethodno stanje uglavnom činile još gorim. Šetaju kroz ove filigranske minijature mužici i kmetovi, seoske snaše i osiromašene plemkinje, jurodivi i kaluđeri, istinski vernici koji su sa ikonom u molitvi na „ti“, prevaranti i špekulanti, ubice i pokajnici, kočijaši i robijaši... Sve je to velika Bunjinova freska Rusije koje više nema i čiji je on zatočnik i zatočenik.
Lepota i prefinjenost njegovog stila, posebno opisa prirode, umetnički je prenesena prevodom i savremenom čitaocu još jednom potvrđuje visine Bunjinovog književnog dometa, ali i svu tragičnost njegove sudbine kojoj život u emigraciji nije doneo, uprkos Nobelovoj nagradi koju je dobio 1933, slavu već sirotovanje i večnu nostalgiju za svetom koji je iščezao.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Nedeljnik
Jedina duža priča u ovoj knjizi je upravo naslovna, mozaik događaja i prizora neposredno posle pobede Oktobarske revolucije koja je uzela danak u milionima života i sudbina, razvlastila plemiće i oslobodila najniže ljudske porive u napaćenima i gladnima. Ta slavna i strašna propast „plemićkih gnezda“ ostavila je i osiromašeno imanje Bunjinovih u rukama boljševika koji nacionalizuju, otimaju, pljačkaju, bez reda i smisla pokušavajući da zagospodare onim što je do juče bilo nedostupno. Bunjin i svi slični njemu, osim puke volje da prežive, ne nalaze mogućnost da se prilagode novom poretku. Tako pod vlašću srpa i čekića siromaše, gladuju ili budu pobijeni svi koji ne kliču novom vođi Lenjinu i ne pristaju da izdaju kolevke koje su ih zaljuljale.
Ostale priče su minijature, crtice iz života u rasponu od uhvaćenog trenutka, daha ili poslednjeg uzdaha, do prelepih opisa prirode i nostalgičnih vraćanja na predrevolucionarnu Rusiju koja postaje opsesivna Bunjinova tema, ono što će sanjati i na javi prizivati u sećanja, ponižen i uvređen statusom koji „beli Rusi“ imaju u Francuskoj, i zauvek pomiren sa činjenicom da u domovinu koja grca pod Staljinovom terorom nema i ne može biti povratka.
Ali Bunjin bi bio samo sladunjavi melanholik da nije imao oko za sve mane, zablude i pogrešno usmerene strasti svoga naroda koje su ga vekovima okretale ka ispijanju sopstvene krvi, ratovima i revolucijama koje su prethodno stanje uglavnom činile još gorim. Šetaju kroz ove filigranske minijature mužici i kmetovi, seoske snaše i osiromašene plemkinje, jurodivi i kaluđeri, istinski vernici koji su sa ikonom u molitvi na „ti“, prevaranti i špekulanti, ubice i pokajnici, kočijaši i robijaši... Sve je to velika Bunjinova freska Rusije koje više nema i čiji je on zatočnik i zatočenik.
Lepota i prefinjenost njegovog stila, posebno opisa prirode, umetnički je prenesena prevodom i savremenom čitaocu još jednom potvrđuje visine Bunjinovog književnog dometa, ali i svu tragičnost njegove sudbine kojoj život u emigraciji nije doneo, uprkos Nobelovoj nagradi koju je dobio 1933, slavu već sirotovanje i večnu nostalgiju za svetom koji je iščezao.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Nedeljnik
