Prikaz romana „Zulejha otvara oči“: Šta je sloboda u ljubavi i kakav je čovek istinski slobodan?
Naslov „Zulejha otvara oči“ je ujedno i prva rečenica u ovom romanu. Zulejha je otvorila oči jednog snežnog jutra, ne sluteći kako će joj se život uskoro preokrenuti. Do kraja knjige pratimo ne samo njenu psihološku dramu već i dramu ostalih likova u Rusiji tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka.
Radnja se zbiva u vreme Sovjetskog Saveza, (SSSR-a) odnosno u vreme staljinističkog terora nad nevinim pojedincima. Državni sistem je bio nemilosrdan prema kulacima (bogatim seljacima), slao je pripadnike Crvene armije da im otimaju imovinu. Kulaci su bili smatrani kontrarevolucionarima i paganima, zato ih je vlast slala u izgnanstvo u Sibir kako bi se prevaspitali i naučili da služe državnom vrhu.
I tako je Zulejha, tatarska seljanka i muslimanka, morala da napusti porodični dom. Tada je imala trideset godina, živela je sa duplo starijim mužem Murtazom i njegovom surovom majkom „Vampirkom“. Bila je nesrećna, neostvarena kao majka (četiri devojčice su joj umrle), tretirana kao robinja, naročito od svekrve, koja je otvoreno prema njoj pokazivala mržnju. Kada su došli vojnici komunisti, ubili su joj muža i zaplenili svu imovinu, a potom proterali Zulejhu u Sibir gde zapravo kreće priča u kojoj ćemo svedočiti promenama njene ličnosti.
Put je do obala reke Angare dugo trajao. Putovali su vozom mesecima, zatim brodom. Neki ljudi su pobegli, drugi nastradali jer je bilo teško preživeti glad, nemaštinu, bolesti i svakodnevno maltretiranje vojnika. Zulejha je čak bila trudna, što je dodatno otežavalo njenu situaciju. Koliko je bila srećna, toliko je bila i uplašena za život bebe u stomaku. Uspela je da preživi dug put i donese na svet sina Jusufa. Majčinstvo je dalo novu svrhu njenom paćeničkom životu. Kada je ponestalo mleka u njenim dojkama, hranila je sina svojom krvlju.
Glavna junakinja je učila kako da iznova živi u sibirskoj radnoj koloniji (kasnije nazvanoj Semruk). Morala je da radi i preživljava kako zna i ume u surovim okolnostima. Naučila je da lovi i pomaže kao bolničarka. Zbližila se sa ostalim logorašima, zavolela je komandanta Ignatova. Njeno samopuzdanje je raslo, menjala se, shvatala određene stvari o životu. Nije više bila onako tiha i povučena sluškinja kao sa početka knjige. Postala je žena borac, spremna na sve kako bi zaštitila sina Jusufa. Međutim, i dalje ju je proganjao lik svekrve Vampirke. Taj duh je za nju predstavljao vezu sa prošlošću, opomenu i grižu savesti jer je živela drugačije nego kako su je nekada učili. Ali ovo nije samo priča o Zulejhi…
Paralelno pratimo priče o sporednim likovima, što je doprinelo još većem kvalitetu ovog dela. Recimo, tu je Lejbe, nemački doktor koji je bio veliki prijatelj naslovnoj junakinji. Jedno vreme je zamišljao kako živi u jajetu. To je za njega bio način da pobegne od stvarnosti. Porađanje Zulejhe mu je otvorilo oči, pa se vratio svojoj najvećoj ljubavi – doktorskom pozivu. Koristio je sve svoje znanje i umeće da bi pomagao logorašima. Treba spomenuti i Ignatova, koji je takođe doživeo transformaciju ličnosti. Od vojnika koji slepo izvršava naređenja državnog sistema, od surovog komandanta u logoru, postao je čovek koji se suprotstavlja nadređenima, koji je naučio da voli. Međutim, život u tajgama Angare ga je učinio razočaranim i tužnim jer je najbolje godine proveo služeći nezahvalnom državnom sistemu. Na kraju je potrebno spomenuti i slikara Ikonikova. Uprkos lošim uslovima, zadržao je strast prema slikanju, prema kreativnom izražavanju. Stideo se što je morao iz straha da prilagođava neke slike zahtevima staljinističkog režima.
Knjiga čitaoce okupira sadržinom i stilom pisanja. Ne treba se čuditi što je Guzelj Jahina, ruska književnica tatarskog porekla, pobrala nagrade za ovo delo iako je reč o njenom prvencu. Čitajući njene intervjue, može se saznati kako se oslanjala na usmena svedočanstva svoje bake, kao i na memoare logoraša i dokumentarce. U delu takođe prepliće istinite priče sa maštom i legendama.
Prva legenda je o ptici Semrug, a druga o Zulejhi i Jusufu. U prvoj je reč o pticama koje treba da pređu trnovit put do vrha planine, na kojem se nalazi ona najlepša i najmudrija – Semrug. Samo su neke ptice uspele da prevaziđu prepreke i spoznaju istinu o sebi. U drugoj je reč o strastvenoj ljubavi gospodarice prema robu. Jahina je izmenila drugu legendu, ukazujući na veliku temu materinstva i slobode u ljubavi. Zulejhina svekrva je nekada posesivno vezala sina Murtazu za sebe. Da li će Zulejha isto to učiniti sa sinom? Šta je sloboda u ljubavi i kakav je čovek istinski slobodan? Knjiga zahteva da se udubite, pa da razmislite o pitanjima ljudskosti, roditeljstva, spoljašnje i unutrašnje čovekove slobode.
Knjiga „Zulejha otvara oči“ ekranizovana je 2020. godine u vidu istoimene mini-serije od 8 epizoda na ruskom jeziku.
Autor: Mirjana Dimitrijević
Izvor: cupavakeleraba.com
Radnja se zbiva u vreme Sovjetskog Saveza, (SSSR-a) odnosno u vreme staljinističkog terora nad nevinim pojedincima. Državni sistem je bio nemilosrdan prema kulacima (bogatim seljacima), slao je pripadnike Crvene armije da im otimaju imovinu. Kulaci su bili smatrani kontrarevolucionarima i paganima, zato ih je vlast slala u izgnanstvo u Sibir kako bi se prevaspitali i naučili da služe državnom vrhu.
I tako je Zulejha, tatarska seljanka i muslimanka, morala da napusti porodični dom. Tada je imala trideset godina, živela je sa duplo starijim mužem Murtazom i njegovom surovom majkom „Vampirkom“. Bila je nesrećna, neostvarena kao majka (četiri devojčice su joj umrle), tretirana kao robinja, naročito od svekrve, koja je otvoreno prema njoj pokazivala mržnju. Kada su došli vojnici komunisti, ubili su joj muža i zaplenili svu imovinu, a potom proterali Zulejhu u Sibir gde zapravo kreće priča u kojoj ćemo svedočiti promenama njene ličnosti.
Put je do obala reke Angare dugo trajao. Putovali su vozom mesecima, zatim brodom. Neki ljudi su pobegli, drugi nastradali jer je bilo teško preživeti glad, nemaštinu, bolesti i svakodnevno maltretiranje vojnika. Zulejha je čak bila trudna, što je dodatno otežavalo njenu situaciju. Koliko je bila srećna, toliko je bila i uplašena za život bebe u stomaku. Uspela je da preživi dug put i donese na svet sina Jusufa. Majčinstvo je dalo novu svrhu njenom paćeničkom životu. Kada je ponestalo mleka u njenim dojkama, hranila je sina svojom krvlju.
Glavna junakinja je učila kako da iznova živi u sibirskoj radnoj koloniji (kasnije nazvanoj Semruk). Morala je da radi i preživljava kako zna i ume u surovim okolnostima. Naučila je da lovi i pomaže kao bolničarka. Zbližila se sa ostalim logorašima, zavolela je komandanta Ignatova. Njeno samopuzdanje je raslo, menjala se, shvatala određene stvari o životu. Nije više bila onako tiha i povučena sluškinja kao sa početka knjige. Postala je žena borac, spremna na sve kako bi zaštitila sina Jusufa. Međutim, i dalje ju je proganjao lik svekrve Vampirke. Taj duh je za nju predstavljao vezu sa prošlošću, opomenu i grižu savesti jer je živela drugačije nego kako su je nekada učili. Ali ovo nije samo priča o Zulejhi…
Paralelno pratimo priče o sporednim likovima, što je doprinelo još većem kvalitetu ovog dela. Recimo, tu je Lejbe, nemački doktor koji je bio veliki prijatelj naslovnoj junakinji. Jedno vreme je zamišljao kako živi u jajetu. To je za njega bio način da pobegne od stvarnosti. Porađanje Zulejhe mu je otvorilo oči, pa se vratio svojoj najvećoj ljubavi – doktorskom pozivu. Koristio je sve svoje znanje i umeće da bi pomagao logorašima. Treba spomenuti i Ignatova, koji je takođe doživeo transformaciju ličnosti. Od vojnika koji slepo izvršava naređenja državnog sistema, od surovog komandanta u logoru, postao je čovek koji se suprotstavlja nadređenima, koji je naučio da voli. Međutim, život u tajgama Angare ga je učinio razočaranim i tužnim jer je najbolje godine proveo služeći nezahvalnom državnom sistemu. Na kraju je potrebno spomenuti i slikara Ikonikova. Uprkos lošim uslovima, zadržao je strast prema slikanju, prema kreativnom izražavanju. Stideo se što je morao iz straha da prilagođava neke slike zahtevima staljinističkog režima.
Knjiga čitaoce okupira sadržinom i stilom pisanja. Ne treba se čuditi što je Guzelj Jahina, ruska književnica tatarskog porekla, pobrala nagrade za ovo delo iako je reč o njenom prvencu. Čitajući njene intervjue, može se saznati kako se oslanjala na usmena svedočanstva svoje bake, kao i na memoare logoraša i dokumentarce. U delu takođe prepliće istinite priče sa maštom i legendama.
Prva legenda je o ptici Semrug, a druga o Zulejhi i Jusufu. U prvoj je reč o pticama koje treba da pređu trnovit put do vrha planine, na kojem se nalazi ona najlepša i najmudrija – Semrug. Samo su neke ptice uspele da prevaziđu prepreke i spoznaju istinu o sebi. U drugoj je reč o strastvenoj ljubavi gospodarice prema robu. Jahina je izmenila drugu legendu, ukazujući na veliku temu materinstva i slobode u ljubavi. Zulejhina svekrva je nekada posesivno vezala sina Murtazu za sebe. Da li će Zulejha isto to učiniti sa sinom? Šta je sloboda u ljubavi i kakav je čovek istinski slobodan? Knjiga zahteva da se udubite, pa da razmislite o pitanjima ljudskosti, roditeljstva, spoljašnje i unutrašnje čovekove slobode.
Knjiga „Zulejha otvara oči“ ekranizovana je 2020. godine u vidu istoimene mini-serije od 8 epizoda na ruskom jeziku.
Autor: Mirjana Dimitrijević
Izvor: cupavakeleraba.com
