Prikaz romana „Zimski dnevnik“: Lutanje uspomenama
Kultna knjiga autentične srpske proze s kraja 20. veka „Zimski dnevnik“ Srđana Valjarevića na privlačan, prepoznatljiv i duhovit način oživljava i grad i period koji su bili, u vreme kada se radnja odvija, sve drugo samo ne privlačni.
Dobre i potentne zamisli (barem na polju popularne kulture i nešto viših sfera umetnosti) i dalje uspevaju da transcendiraju vremenske i slične okvire, pritom, na tom putu ka novo-starim pojavnim oblicima zadobijaju i dodatne kvalitete i značenja. Zgodan primer u prilog upravo iznetoj tezi je „Zimski dnevnik“ Srđana Valjarevića. Naime, dosta toga se dogodilo u ovom ne samo čitalačkom i književnom međuvremenu, a i na nova, reprizna ili pak premijerna čitanja stiče se utisak da ideja u korenu ove zbirke kratke proze i dalje pleni svojom svežinom i potencijalom za različite interpretacije.
Ako je potrebno podsećati i pojašnjavati, „Zimski dnevnik“ je osmišljen kao zbirka ciljano mikroizraza, kao svojevrstan dnevnik namernog i krajnje svrsishodnog gradskog (beogradskog) lutanja, koji obuhvata zabeleške o naoko slučajno opaženom na različitim gradskim kotama i adresama, dok svako novo poglavlje otpočinje gotovo pa leksikonski, kratkim ispovednim portertima tadašnjih Valjarevićevih sugrađana i barem povremeno treperavih satelita. Sve upravo pomenuto je nadopunjeno umetničkim fotografijama Vesne Pavlović, a upravo ta dimenzija čini da ova knjiga dodatno iskoračuje iz prvobitnih i osnovnih joj literarnih okvira.
Čini se da je Valjarević „Zimskim dnevnikom“ na polju proze razigrao poetski manifest/projekat „Ruža lutanja“ Miroslava Mandića, koji je koncem osamdesetih godina svojim koracima nanizao 40 hiljada kilometara, metaforički obgrlivši čitavu planetu, i to u potrazi za poetskom lepotom življenja i sveta. Valjarevićev pristup je, kanda, namerno svedeniji, lišen tog Mandićevog kolosalnog kinetskog zanosa, ali u analogiju ih sjedinjuje poriv da spoznaju, opišu, a onda i rastumače svet koji ih i okružuje i definiše na književnosti vredan način. Valjarević tako već pri samom početku svog „Zimskog dnevnika“ beleži i ovu misao: „Svet se uglavnom tetura i objašnjava među sobom.“; pod „svetom“ Valjarević misli na ljude, i čitanja iz 2025. godine samo pojačavaju impresiju da je Valjarević tu prevashodno bio nošen melanholičnim, možda klonulim, ali neporecivo vitalnim, srčanim i iskrenim čovekoljubljem, pri čemu je taj pojam prekotrebna smernica da se što pomnije razume i onaj spoljašnji svet u kome ovaj svet neznatnih civila krcka svoje egzistencije u tom (malo je reći) ružnom, sumornom i tegobnom okruženju srpske završnice dvadesetog veka. Čovekoljublje dovoljno jasno izvire i podno, reklo bi se, pojakih naleta pripovedačeve mizantropije; kao kad, već u prvom poglavlju, naiđemo na ovaj sud: „... ljudski svet je užasno dosadan. Ceo svet. Evropljani zaljubljeni u svet, Balkan sa svojim mitovima i ratovanjem, ideje su dosadne, filmovi s robotima, ratovanje je dosadno, popularni pevači su dosadni, modne revije su dosadne, veliki pisci su dosadni.“ U tim mahovima kao da se (doduše, krajnje suptilno i negde u „dubini pripovednog kadra“) čuje/vidi i ona čuvena misao velikog Tomasa Bernharda: „Mrzim ljude, ali oni su jedini razlog zbog koga živim.“
Ovde možemo da se vratimo na ono pominjano dugo/predugo međuvreme (a dugo/predugo se čeka i na Valjarevićevu sasvim novu prozu, zar ne?); a u međuvremenu zgodila se i poprilično dubok trag je ostavila i autofikcija, autofikcija poput one Knausgora i brojnih drugih, kao književni ekvivalent straha od manjka stvarnosti ili manjka osećaja za stvarnost. I, eto, Valjarević se još pre trideset godina pokazao znatno iskrenije i veštije od velike većine novopridošlih zvezda i zvezda autofikcijskog zanosa i senzibileteta, jer, čak i mimo fragmentarne strukture i lako zametljivog odsustva linearne i razvijenije radnje, njegov prikaz svakodnevnog života ostavlja snažan utisak nepatvorene upečatljivosti i jake spone sa stvarnosnim. Osim toga, u tom dugom međuvremenu grad/Beograd se temeljno promenio, mnoge od adresa više ni ne postoje, barem ne pod tim nazivom ili i u tom obliku, pa nam „Zimski dnevnik“ dođe i kao artefaktni vodič kroz arhitektonske i ostale mene, odnosno kroz grad koji se stalno, neretko i mahnito menja, ili dopušta da ga menja ko i kako poželi.
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 55
Dobre i potentne zamisli (barem na polju popularne kulture i nešto viših sfera umetnosti) i dalje uspevaju da transcendiraju vremenske i slične okvire, pritom, na tom putu ka novo-starim pojavnim oblicima zadobijaju i dodatne kvalitete i značenja. Zgodan primer u prilog upravo iznetoj tezi je „Zimski dnevnik“ Srđana Valjarevića. Naime, dosta toga se dogodilo u ovom ne samo čitalačkom i književnom međuvremenu, a i na nova, reprizna ili pak premijerna čitanja stiče se utisak da ideja u korenu ove zbirke kratke proze i dalje pleni svojom svežinom i potencijalom za različite interpretacije.
Ako je potrebno podsećati i pojašnjavati, „Zimski dnevnik“ je osmišljen kao zbirka ciljano mikroizraza, kao svojevrstan dnevnik namernog i krajnje svrsishodnog gradskog (beogradskog) lutanja, koji obuhvata zabeleške o naoko slučajno opaženom na različitim gradskim kotama i adresama, dok svako novo poglavlje otpočinje gotovo pa leksikonski, kratkim ispovednim portertima tadašnjih Valjarevićevih sugrađana i barem povremeno treperavih satelita. Sve upravo pomenuto je nadopunjeno umetničkim fotografijama Vesne Pavlović, a upravo ta dimenzija čini da ova knjiga dodatno iskoračuje iz prvobitnih i osnovnih joj literarnih okvira.
Čini se da je Valjarević „Zimskim dnevnikom“ na polju proze razigrao poetski manifest/projekat „Ruža lutanja“ Miroslava Mandića, koji je koncem osamdesetih godina svojim koracima nanizao 40 hiljada kilometara, metaforički obgrlivši čitavu planetu, i to u potrazi za poetskom lepotom življenja i sveta. Valjarevićev pristup je, kanda, namerno svedeniji, lišen tog Mandićevog kolosalnog kinetskog zanosa, ali u analogiju ih sjedinjuje poriv da spoznaju, opišu, a onda i rastumače svet koji ih i okružuje i definiše na književnosti vredan način. Valjarević tako već pri samom početku svog „Zimskog dnevnika“ beleži i ovu misao: „Svet se uglavnom tetura i objašnjava među sobom.“; pod „svetom“ Valjarević misli na ljude, i čitanja iz 2025. godine samo pojačavaju impresiju da je Valjarević tu prevashodno bio nošen melanholičnim, možda klonulim, ali neporecivo vitalnim, srčanim i iskrenim čovekoljubljem, pri čemu je taj pojam prekotrebna smernica da se što pomnije razume i onaj spoljašnji svet u kome ovaj svet neznatnih civila krcka svoje egzistencije u tom (malo je reći) ružnom, sumornom i tegobnom okruženju srpske završnice dvadesetog veka. Čovekoljublje dovoljno jasno izvire i podno, reklo bi se, pojakih naleta pripovedačeve mizantropije; kao kad, već u prvom poglavlju, naiđemo na ovaj sud: „... ljudski svet je užasno dosadan. Ceo svet. Evropljani zaljubljeni u svet, Balkan sa svojim mitovima i ratovanjem, ideje su dosadne, filmovi s robotima, ratovanje je dosadno, popularni pevači su dosadni, modne revije su dosadne, veliki pisci su dosadni.“ U tim mahovima kao da se (doduše, krajnje suptilno i negde u „dubini pripovednog kadra“) čuje/vidi i ona čuvena misao velikog Tomasa Bernharda: „Mrzim ljude, ali oni su jedini razlog zbog koga živim.“
Ovde možemo da se vratimo na ono pominjano dugo/predugo međuvreme (a dugo/predugo se čeka i na Valjarevićevu sasvim novu prozu, zar ne?); a u međuvremenu zgodila se i poprilično dubok trag je ostavila i autofikcija, autofikcija poput one Knausgora i brojnih drugih, kao književni ekvivalent straha od manjka stvarnosti ili manjka osećaja za stvarnost. I, eto, Valjarević se još pre trideset godina pokazao znatno iskrenije i veštije od velike većine novopridošlih zvezda i zvezda autofikcijskog zanosa i senzibileteta, jer, čak i mimo fragmentarne strukture i lako zametljivog odsustva linearne i razvijenije radnje, njegov prikaz svakodnevnog života ostavlja snažan utisak nepatvorene upečatljivosti i jake spone sa stvarnosnim. Osim toga, u tom dugom međuvremenu grad/Beograd se temeljno promenio, mnoge od adresa više ni ne postoje, barem ne pod tim nazivom ili i u tom obliku, pa nam „Zimski dnevnik“ dođe i kao artefaktni vodič kroz arhitektonske i ostale mene, odnosno kroz grad koji se stalno, neretko i mahnito menja, ili dopušta da ga menja ko i kako poželi.
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 55
