U dinamičnoj porodičnoj drami „Zakon srca“ autorka Slavica Mastikosa bez zadrške piše o pionirskoj borbi glavne junakinje, koja usred procedure vantelesne oplodnje ostaje bez voljenog muža.

Veoma je značajno kada se pisac uhvati ukoštac sa temom o kojoj se niko nije ni setio ni usudio da piše. Tematike mogu biti razne, jer tabui, nerazumevanja i nepoznanice postoje i u 21. veku, a često mogu biti vezani za sudbinu žene, ostvarivanje/neostvarivanje potomstva, ili, čak, kao u romanu „Zakon srca“ Slavice Mastikose, borbu sa surovim sistemom da spase i do rođenja deteta „dovede“ zamrznuti embrion, jedinu preostalu vezu sa voljenim mužem koga više nema.

Surovi sistem se ogleda u činjenici da savremeni (da li je išta savremeno ako je i u 21. veku zastarelo, pored svih dostignuća medicine i tehnologije?) zakoni ne prate medicinske i naučne prodore. Izgleda da čovečanstvo nije mnogo naučilo, iako je mnogo toga dostiglo, ali tu su žene da i zakonima i svim ljudima pokažu da imaju snagu za borbu.

U „Zakonu srca“ imamo splet sudbina dve žene, jedne koja se bori za nerođeno dete, koje je još uvek u epruveti, i drugu, koja se bori sa neplodnošću. Imamo, to je prava reč, jer saosećamo sa imanjem i nemanjem tih žena i borimo se uz njih. A zar knjige i nisu tu da izazovu saosećanje, rezove, promene u nama samima? Jesu, i te kako.

Mastikosa nam iznosi probleme otvoreno i taksativno; pruža nam osnovne podatke junakinja, postavlja izazove... sve je tu, neusiljeno i lako, u maniru književnice Hedvig Kurc-Maler. A nije slučajno što spominjemo tu nemačku spisateljicu – radnja ove siluetske storije započinje u Frankfurtu, u gradu u kome je autorka dugo živela.

Ovo je dokumentarni roman, do kraja objašnjen i bez zadrške, pitak, što je veoma zanimljivo, jer je u pitanju ozbiljna i bolna tema. Proza je prijemčiva i sa njom se čitalac lako poistovećuje. Jedan od glavnih razloga jeste to što je ovo dokumentarna slika u prozi, a kada to pomislimo, povezujemo je sa istinom – autorka je ideju za roman dobila iz prave životne priče heroine života, koju je čula u televizijskom programu. Prikaz borbe je realan, bez ukrašavanja, sa poznatim sintagmama koje nam skreću pažnju na važnost teme i istrajnosti svih žena koje imaju isti ili sličan izazov.

„Samo puste želje“ se pretvaraju u moćne odluke, jer su vođene ljubavlju. Čitaoce ovaj roman poziva da dodaju svoju dubinu uvidima, prepričavanjima i preispitivanjima, što je zaista pozitivno jer kada se o zabranjenim temama priča, zabrane gube svoju moć. Kao i zakoni koje su neki ljudi smislili. I večite i novonastale ženske priče sa nerođenom decom na ovaj način dobijaju podršku da postanu realnost.

Moguće je pobediti sistem, samo je potrebno istrajati koliko je god potrebno.

Čestitke svim ženama koje su to uspele i onima koje su tek krenule na taj put, kao i autorki koja je o njima pisala.

Autor: Ana Atanasković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 57