Prikaz romana „Vetar sa Pirineja“ Milene Sekulić Odalović
Erase una vez – započeli bi priču Španci, nošeni posebnom melanholijom i strašću koju pronalazimo u flamenku ili pričama iz Alhambre. Istu bajkovitost, melanholiju i strast sakrivaju stranice ovog divnog romana, kroz koji jezdimo na magiji što je Milena plete nevidljivim, ali sveprožimajućim nitima, sve do najtananijeg dela duše. Iako nas vraća u mračno doba inkvizicije i možda najmučniji deo španske istorije, u ovoj priči mrak ne može da prevlada svetlost Marije Luize, uvlačeći nas u priču da sa njom volimo, patimo, sumnjamo, preispitujemo se.
Svet u kome Marija Luiza živi je oštro podeljen: na katolike i Sefarde, na bogate i siromašne, na širokogrude i sebične, na one koji vole i na one koji to ne umeju. U takvom se svetu crvenokosa lepotica ne može uklopiti. Bežeći iz Sevilje zbog progona Jevreja, Serhio i njegova ćerka dolaze u Oho de Montanju želeći samo da se uklope i da žive svoje živote čuvajući u srcu sećanja na onu koje više nema. Ali ubrzo shvataju da to neće biti moguće.
„Serhio se danas setio Laure, i to onakve kakva je bila kada ju je prvi put ugledao, lepršave i razdragane, nedotaknute tugom i udarcima života. Odvojio ju je od roditelja i osudio da se do kraja života bori za mrvicu njihove naklonosti. Verovatno je osećala stalnu krivicu, ali pred njim to nije nikada pokazala, okrenuta svakodnevnoj borbi za sreću Marije Luize. Sa ovog sveta je otišla sa ubeđenjem da ih šalje na bolje mesto, daleko od Sevilje, neizvesnosti i mogućih progona. Kako je mogla da zna da će on opet kupovati vreme?
Krug se zatvorio. Posle toliko godina ponovo plaća slobodu i privid normalnog života. Ponovo daje celog sebe da bude poput drugih, da se ni po čemu ne razlikuje, da doprinosi i pomaže, ali ništa od toga nije dovoljno.
Ne možeš biti poput drugih kada nisi kao oni, kada te veliko srce, dobrota i ljubav prema svemu što te okružuje nepovratno izdvaja, kao da na čelu nosiš znak urezan čovekoljubljem i verom u dobro u drugima.
„Najgore je ići kroz život posmatrajući druge ljude svojim očima, te mislimo da će svako naše dobro biti uzvraćeno dobrim. Takva vrsta pravednosti nije svojstvena čoveku. Čak i uzvišeni Bog ima svoja merila, pa na najbolje među nama pošalje teža iskušenja no na ostale, iz razloga nama nepojmljivih. Ponekad i u najplemenitijoj prirodi buknu bes i jad jer nema odgovora na pitanja. Kao i uvek, sve je stvar vere.“
A iskušenja na koja će naići Kortezovi iz Sevilje, skriveni od prošlosti u Aragonu, biće ogromna i preteška. Pod njima će se povijati i posustajati, ali Milena neće dozvoliti da mrak prevlada, da se božanska svetlost u Mariji Luizi ugasi i da zgasne iskra života i ljubavi, koja će promeniti uverenja i najtvrdokornijem ratniku, markizu don Rikardu. Ona će mu pokazati da čovek mora imati vere u druge, da se dobro mora odbraniti i zaštititi po svaku cenu.
Od srca preporučujem ovaj roman, jer nećete čitati samo jednu ljubavnu priču. Čitaćete život u svoj lepoti i gorčini, čitaćete koliko ljudi umeju biti okrutni kada su zastrašeni onim što ne umeju da objasne, o nemerljivosti roditeljske ljubavi i koliko je neophodno razumeti različitost. Osetićete radost i tugu, bićete ljuti i razočarani ljudskim slabostima, i biti zadivljeni snagom ljubavi.
Jer, na kraju dana, šta nam je sem ljubavi potrebno?
Autor: Gordana Vučinić Opalić
Svet u kome Marija Luiza živi je oštro podeljen: na katolike i Sefarde, na bogate i siromašne, na širokogrude i sebične, na one koji vole i na one koji to ne umeju. U takvom se svetu crvenokosa lepotica ne može uklopiti. Bežeći iz Sevilje zbog progona Jevreja, Serhio i njegova ćerka dolaze u Oho de Montanju želeći samo da se uklope i da žive svoje živote čuvajući u srcu sećanja na onu koje više nema. Ali ubrzo shvataju da to neće biti moguće.
„Serhio se danas setio Laure, i to onakve kakva je bila kada ju je prvi put ugledao, lepršave i razdragane, nedotaknute tugom i udarcima života. Odvojio ju je od roditelja i osudio da se do kraja života bori za mrvicu njihove naklonosti. Verovatno je osećala stalnu krivicu, ali pred njim to nije nikada pokazala, okrenuta svakodnevnoj borbi za sreću Marije Luize. Sa ovog sveta je otišla sa ubeđenjem da ih šalje na bolje mesto, daleko od Sevilje, neizvesnosti i mogućih progona. Kako je mogla da zna da će on opet kupovati vreme?
Krug se zatvorio. Posle toliko godina ponovo plaća slobodu i privid normalnog života. Ponovo daje celog sebe da bude poput drugih, da se ni po čemu ne razlikuje, da doprinosi i pomaže, ali ništa od toga nije dovoljno.
Ne možeš biti poput drugih kada nisi kao oni, kada te veliko srce, dobrota i ljubav prema svemu što te okružuje nepovratno izdvaja, kao da na čelu nosiš znak urezan čovekoljubljem i verom u dobro u drugima.
„Najgore je ići kroz život posmatrajući druge ljude svojim očima, te mislimo da će svako naše dobro biti uzvraćeno dobrim. Takva vrsta pravednosti nije svojstvena čoveku. Čak i uzvišeni Bog ima svoja merila, pa na najbolje među nama pošalje teža iskušenja no na ostale, iz razloga nama nepojmljivih. Ponekad i u najplemenitijoj prirodi buknu bes i jad jer nema odgovora na pitanja. Kao i uvek, sve je stvar vere.“
A iskušenja na koja će naići Kortezovi iz Sevilje, skriveni od prošlosti u Aragonu, biće ogromna i preteška. Pod njima će se povijati i posustajati, ali Milena neće dozvoliti da mrak prevlada, da se božanska svetlost u Mariji Luizi ugasi i da zgasne iskra života i ljubavi, koja će promeniti uverenja i najtvrdokornijem ratniku, markizu don Rikardu. Ona će mu pokazati da čovek mora imati vere u druge, da se dobro mora odbraniti i zaštititi po svaku cenu.
Od srca preporučujem ovaj roman, jer nećete čitati samo jednu ljubavnu priču. Čitaćete život u svoj lepoti i gorčini, čitaćete koliko ljudi umeju biti okrutni kada su zastrašeni onim što ne umeju da objasne, o nemerljivosti roditeljske ljubavi i koliko je neophodno razumeti različitost. Osetićete radost i tugu, bićete ljuti i razočarani ljudskim slabostima, i biti zadivljeni snagom ljubavi.
Jer, na kraju dana, šta nam je sem ljubavi potrebno?
Autor: Gordana Vučinić Opalić
