Prikaz romana „Venecijanske device“ Đine Bonaguro: Raskošna priča o ljubavi, gubitku i hrabrosti dve sestre
Luka je odlično glumio Odiseja, iako sam ja bila veoma pristrasna i nisam mogla da ne mislim kako se obraća meni kada je izgovarao sledeće reči: „Strpljenja, srce moje, izdržalo si i gore stvari od ovoga.“ Pa ipak, moje srce suprotstavljalo se stvarnosti mojih nedaća. Ništa nije moglo biti gore. Udaću se za Isusa. Znala sam da svojoj ispovedi treba da pridodam još jedan smrtni greh i molila sam se Bogu da bude milostiv.
Dok Veneciji preti rat a pobune po selima izbijaju na dnevnom nivou, Justina Soranco donosi odluku da životu pristupi iz pozitivnog ugla. Čvrsto veruje da će njen otac ugovoriti brak između nje i njenog voljenog Luke Čikonje. Luka je savršen partner za Justinu jer oboje duboko cene književnost, mogu bez stega razgovarati o ideologijama i filozofiji, a on u potpunosti podstiče Justininu želju za pisanjem.
Život, međutim, ima drugačije planove za Justinu, baš kao i njen otac. Pošto je porodično ime ukaljano dugovima, Justinin otac može da sakupi miraz samo za jednu ćerku, te odlučuje da Rozi, Justininoj mlađoj sestri, pruži priliku da se uda. Činjenica da Roza nikada nije upoznala muškarca za kojeg će biti verena izaziva nelagodu, posebno imajući u vidu da ona ima samo 13 godina. Što se Justine tiče, njena sudbina je u rukama crkve. Ona će postati opatica i stoga se odreći svih svojih snova o budućnosti.
Usred rata, gubitaka i žrtava, može li Justina pronaći mir u životu koji je za nju izabran? „Venecijanske device“, roman Đine Bunaguro, istražuje složenu prirodu društvenih odnosa i otkriva da se skandali i dalje mogu dogoditi, čak i pod budnim okom Crkve.
Spoznaja glavne junakinje da se njen brak iz snova nikada neće ostvariti bio je šokantan udarac za nju, ali je zbog svoje porodice morala da ostane jaka. Roza je bila primorana na brak koji je obećavao mračniju budućnost od Justininog života u Manastiru San Cakarija. Život proveden u predanosti Bogu i odvojenosti od voljenih nije toliko težak kao život proveden u braku bez ljubavi, gde je žena primorana da rađa decu nekome koga jedva da je poznavala, i nije ni želela da mu bude u blizini, zar ne? Justina i Roza, oduvek bliske, samo jednom odlukom biće nasilno razdvojene, osuđene na živote provedene u jadu i nezadovoljstvu. Deo knjige koji govori o njihovoj povezanosti zaista je predivan. Uprkos tome što su se našle u nemogućim situacijama, ljubav koju gaje jedna prema drugoj prosto isijava sa stranica. Šta god da se desi, one uvek misle jedna na drugu – svaka sestra u molitvi priželjkuje dobrobit one druge, nikada za sebe.
Zbog Rozine veridbe i braka će vam se sigurno prevrnuti stomak. U Veneciji u šesnaestom veku dečji brakovi su bili uobičajeni, ali Roza je bila izuzetno mlada sa samo 13 godina. Njena priča me je jako rastužila, zato što je bila primorana da živi životom u kome nije imala drugi izbor do da se pokori. U ovom romanu sve posmatramo iz Justinine perspektive, i na taj način smo pošteđeni nekih užasnih scena. Međutim, neki događaji se spominju i to na ne baš suptilan način, a Rozine emotivne reakcije su veoma dirljive. Ovaj roman odvažno prikazuje kako se loše postupalo sa ženama u Veneciji tokom ove ere, a takođe ukazuje i na to da nakon što stariji odluče o njihovoj sudbini, povratka više nema. Snovi o budućnosti nisu više bitni jer je otac imao drugačije namere i, nažalost, za Rozu život se zakomplikovao.
Veoma je očito poređenje između Roze i Justine i Madelene, porodične robinje. Iako je Madelena bliska porodici, ona je i dalje njihovo vlasništvo i nema slobodu da radi šta želi. Postoje slučajevi kada njen životni put odražava puteve drugih likova, i kao što je ona prinuđena da se povinuje zbog svog položaja, to se dešava i Justini i Rozi. One su samo pioni u igri svoje porodice, strateški pozicionirane kako bi porodica mogla da napreduje u društvu.
Život u manastiru San Cakarija drugačiji je od onoga što biste mogli da očekujete. Justina provodi mnogo vremena sama u svojoj sobi, ili luta manastirom sa svojim psom, umesto da se drži strogog rasporeda molitve i služenja Bogu. Oseća se kao da je zarobljena u zatvoru, stalno je nadgledaju i ne može da postupa ili govori slobodno, svesna da je zauvek izgubila vlastitu privatnost. U svojoj sobi ona pronalazi spas od onih osoba iz samostana koje bi svaku njenu pogrešku rado iskoristile protiv nje i njenih prijatelja.
Iako su samostani mesta koja se obično povezuju sa molitvom, bliskošću, prijateljstvom i dobrotom, ovaj roman takvu percepciju dovodi u pitanje. Opatice, uprkos svom pozivu, i dalje imaju osećanja poput ljubavi ili nesimpatija. Justina se susreće sa određenim likovima koji mi se baš nisu dopali, jer su odlučni u tome da drugima otežaju život. Međutim, ima i likova koji su otelotvorenje očekivanog arhetipa opatice. Justinina tetka Livija, kao i njene prijateljice Elizabeta i Vijena, neverovatno su drage. Bez obzira na sve, njihov poziv ne podrazumeva da nemaju nikakve težnje u životu osim posvećenosti Bogu i molitve. I pored mnogih zaveta i molitvi, ljubav ostaje van domašaja, a zabranjena ljubav – najotpornija. Justinin i Lukin slučaj nije jedinstven; i druge monahinje su možda imale ili još uvek imaju svog dragog koji im je i dalje u mislima.
Iako im nije suđeno da budu zajedno, Justina ne može tako lako da zaboravi Luku. On je takav da morate da ga zavolite. Uvek je tu za Justinu. Šta god da se dogodi, i bez obzira na prepreke sa kojima se suočavaju, Luka joj se uvek vraća. Kada joj se ceo svet okrene naopačke, on je njena sigurna luka, što ga čini neverovatno osećajnim, prizemnim likom. Duševna patnja prožima roman, preliva se van okvira same priče, naročito kroz potencijal koji će ostati neiskorišćen. Da su stvari bile drugačije, Justina bi mogla da se uda za Luku, a Roza da umesto nje ode u San Cakariju. Lako se može primetiti da bi obe sestre bile mnogo srećnije da su njihove uloge bile zamenjene, zbog čega će vam se srce slomiti dok ih budete pratili u pokušaju da pronađu tračak svetla u svetu punom negativnosti.
Roman „Venecijanske device“ Đine Bonaguro osvetljava zaboravljene živote žena koje su živele u senci istorije – veoma je dirljiv i dugo ćete ga pamtiti. Najtoplija preporuka!
Autor: Meri En Jard
Izvor: maryanneyarde.blogspot.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Dok Veneciji preti rat a pobune po selima izbijaju na dnevnom nivou, Justina Soranco donosi odluku da životu pristupi iz pozitivnog ugla. Čvrsto veruje da će njen otac ugovoriti brak između nje i njenog voljenog Luke Čikonje. Luka je savršen partner za Justinu jer oboje duboko cene književnost, mogu bez stega razgovarati o ideologijama i filozofiji, a on u potpunosti podstiče Justininu želju za pisanjem.
Život, međutim, ima drugačije planove za Justinu, baš kao i njen otac. Pošto je porodično ime ukaljano dugovima, Justinin otac može da sakupi miraz samo za jednu ćerku, te odlučuje da Rozi, Justininoj mlađoj sestri, pruži priliku da se uda. Činjenica da Roza nikada nije upoznala muškarca za kojeg će biti verena izaziva nelagodu, posebno imajući u vidu da ona ima samo 13 godina. Što se Justine tiče, njena sudbina je u rukama crkve. Ona će postati opatica i stoga se odreći svih svojih snova o budućnosti.
Usred rata, gubitaka i žrtava, može li Justina pronaći mir u životu koji je za nju izabran? „Venecijanske device“, roman Đine Bunaguro, istražuje složenu prirodu društvenih odnosa i otkriva da se skandali i dalje mogu dogoditi, čak i pod budnim okom Crkve.
Spoznaja glavne junakinje da se njen brak iz snova nikada neće ostvariti bio je šokantan udarac za nju, ali je zbog svoje porodice morala da ostane jaka. Roza je bila primorana na brak koji je obećavao mračniju budućnost od Justininog života u Manastiru San Cakarija. Život proveden u predanosti Bogu i odvojenosti od voljenih nije toliko težak kao život proveden u braku bez ljubavi, gde je žena primorana da rađa decu nekome koga jedva da je poznavala, i nije ni želela da mu bude u blizini, zar ne? Justina i Roza, oduvek bliske, samo jednom odlukom biće nasilno razdvojene, osuđene na živote provedene u jadu i nezadovoljstvu. Deo knjige koji govori o njihovoj povezanosti zaista je predivan. Uprkos tome što su se našle u nemogućim situacijama, ljubav koju gaje jedna prema drugoj prosto isijava sa stranica. Šta god da se desi, one uvek misle jedna na drugu – svaka sestra u molitvi priželjkuje dobrobit one druge, nikada za sebe.
Zbog Rozine veridbe i braka će vam se sigurno prevrnuti stomak. U Veneciji u šesnaestom veku dečji brakovi su bili uobičajeni, ali Roza je bila izuzetno mlada sa samo 13 godina. Njena priča me je jako rastužila, zato što je bila primorana da živi životom u kome nije imala drugi izbor do da se pokori. U ovom romanu sve posmatramo iz Justinine perspektive, i na taj način smo pošteđeni nekih užasnih scena. Međutim, neki događaji se spominju i to na ne baš suptilan način, a Rozine emotivne reakcije su veoma dirljive. Ovaj roman odvažno prikazuje kako se loše postupalo sa ženama u Veneciji tokom ove ere, a takođe ukazuje i na to da nakon što stariji odluče o njihovoj sudbini, povratka više nema. Snovi o budućnosti nisu više bitni jer je otac imao drugačije namere i, nažalost, za Rozu život se zakomplikovao.
Veoma je očito poređenje između Roze i Justine i Madelene, porodične robinje. Iako je Madelena bliska porodici, ona je i dalje njihovo vlasništvo i nema slobodu da radi šta želi. Postoje slučajevi kada njen životni put odražava puteve drugih likova, i kao što je ona prinuđena da se povinuje zbog svog položaja, to se dešava i Justini i Rozi. One su samo pioni u igri svoje porodice, strateški pozicionirane kako bi porodica mogla da napreduje u društvu.
Život u manastiru San Cakarija drugačiji je od onoga što biste mogli da očekujete. Justina provodi mnogo vremena sama u svojoj sobi, ili luta manastirom sa svojim psom, umesto da se drži strogog rasporeda molitve i služenja Bogu. Oseća se kao da je zarobljena u zatvoru, stalno je nadgledaju i ne može da postupa ili govori slobodno, svesna da je zauvek izgubila vlastitu privatnost. U svojoj sobi ona pronalazi spas od onih osoba iz samostana koje bi svaku njenu pogrešku rado iskoristile protiv nje i njenih prijatelja.
Iako su samostani mesta koja se obično povezuju sa molitvom, bliskošću, prijateljstvom i dobrotom, ovaj roman takvu percepciju dovodi u pitanje. Opatice, uprkos svom pozivu, i dalje imaju osećanja poput ljubavi ili nesimpatija. Justina se susreće sa određenim likovima koji mi se baš nisu dopali, jer su odlučni u tome da drugima otežaju život. Međutim, ima i likova koji su otelotvorenje očekivanog arhetipa opatice. Justinina tetka Livija, kao i njene prijateljice Elizabeta i Vijena, neverovatno su drage. Bez obzira na sve, njihov poziv ne podrazumeva da nemaju nikakve težnje u životu osim posvećenosti Bogu i molitve. I pored mnogih zaveta i molitvi, ljubav ostaje van domašaja, a zabranjena ljubav – najotpornija. Justinin i Lukin slučaj nije jedinstven; i druge monahinje su možda imale ili još uvek imaju svog dragog koji im je i dalje u mislima.
Iako im nije suđeno da budu zajedno, Justina ne može tako lako da zaboravi Luku. On je takav da morate da ga zavolite. Uvek je tu za Justinu. Šta god da se dogodi, i bez obzira na prepreke sa kojima se suočavaju, Luka joj se uvek vraća. Kada joj se ceo svet okrene naopačke, on je njena sigurna luka, što ga čini neverovatno osećajnim, prizemnim likom. Duševna patnja prožima roman, preliva se van okvira same priče, naročito kroz potencijal koji će ostati neiskorišćen. Da su stvari bile drugačije, Justina bi mogla da se uda za Luku, a Roza da umesto nje ode u San Cakariju. Lako se može primetiti da bi obe sestre bile mnogo srećnije da su njihove uloge bile zamenjene, zbog čega će vam se srce slomiti dok ih budete pratili u pokušaju da pronađu tračak svetla u svetu punom negativnosti.
Roman „Venecijanske device“ Đine Bonaguro osvetljava zaboravljene živote žena koje su živele u senci istorije – veoma je dirljiv i dugo ćete ga pamtiti. Najtoplija preporuka!
Autor: Meri En Jard
Izvor: maryanneyarde.blogspot.com
Prevod: Kristijan Vekonj
