Prikaz romana „Uska staza ka dalekom severu“ Ričarda Flanagana
Roman koji je ovenčan 2014. godine Bukerovom nagradom „Uska staza ka dalekom severu“ neobično je ambiciozan roman. Možda preambiciozan, iako za mene ambicija nije greh. Radnja započinje u poznom dobu života glavnog junaka, Doriga Evansa čiju sudbinu pratimo. On je oženjen Elom, ali u trenutku kada njegov puk isplovljava, on je već odavno u vezi sa Ejmi, prelepom suprugom vlasnika hotela. Čak i kada prikazuje ovaj istrošeni hotel, Flanagan ne usporava jer za njega i vazduh ima neku vlastitu svrhu: „Polumrtvi vazduh dremao je u hodnicima Kornvolskog kralja.“ Ima puno ovakovih opisa.
Centralni događaj romana su zverstva koja su trajala na burmanskoj pruzi smrti dok su je gradile stotine i hiljade robova, uključujući i 13.000 Australijanaca. Dorigo Evans, je kao poručnik i hirurg, priznat za vođu australijskih zarobljenika nakon pada Singapura.
Otac Ričarda Flanagana je bio zarobljenik u Burmi, i zato je knjiga njemu posvećena. Grupa australijskih dobrih momaka nagoveštava i motiv malog čoveka – Pevac Meknis, Crnja Gardiner, Škilja Tejlor, Ciga Nolan, Džeki Mororski. Australijanci su prisiljeni da rade bez obzira koliko su izgladneli i bolesni. Na kraju robove batinaju satima jer je ceo projekat sve bezuspešniji. Careva je volja da ova pruga bude sagrađena, a greška je nesrećnih robova što ona to nikada neće biti. Oni nemaju nikakav alat za rad a obučeni su samo u „krpe oko struka“ i boluju od kolere i najrazličitijih parazita. Zarobljenici moraju da pešače sedam milja u jednom pravcu, kroz džunglu, pre no što počnu da rade, često dan i noć. Na kraju neki puze i umiru. Ali još uvek ih prebijaju. To je potresno jasno prikazano i veoma je teško čitati stranu za stranom.
Kroz sve to Dorigo Evans je, kao stariji oficir, relativno povlašćen. On operiše bez anestetika ili hirurških pomagala. U jednoj užasnoj sceni on pokušava amputaciju kuhinjskom testerom. On koristi svaku priliku da urazumi Japance ali oni žive po sasvim drugačijim pravilima časti i dužnosti za čije razumevanje su nesrećni zarobljenici suviše nečisti. Flanagan se čak upušta u poduhvat prikazivanja stanja uma japanskih oficira: jedan konzumira narkotike, drugi voli odsecanje glava. Ali svi snažno preziru druge rase. Flanagan ne želi da bilo kome ostavi i najmanje iluzije o tome šta se dešavalo i u tome briljantno uspeva.
Evans je junak sa manama, izuzetno privlačan ženama, Ejmi voli njegovu tamnu put, u sukobu je sa sobom zbog krivice koju oseća zbog preljube, ali takođe i čovek koji je preživeo iskustvo u Burmi i postao heroj. Dok se bliži kraju svog životnog puta, poštovan u Australiji, „Osećao je stid i osećao je gubitak i osećao je da je njegov život oduvek bio samo stid i gubitak, bilo je kao da se svetlost gasi, majka ga doziva: Sinko! Sinko! Ali on ne može da je nađe, vraća se u pakao i iz tog pakla nikada neće pobeći.“
Ovo je nesumnjivo delo zadivljujuće energije i Ričard Flanagan je nesumnjivo izuzetno talentovan.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Lonić
Centralni događaj romana su zverstva koja su trajala na burmanskoj pruzi smrti dok su je gradile stotine i hiljade robova, uključujući i 13.000 Australijanaca. Dorigo Evans, je kao poručnik i hirurg, priznat za vođu australijskih zarobljenika nakon pada Singapura.
Otac Ričarda Flanagana je bio zarobljenik u Burmi, i zato je knjiga njemu posvećena. Grupa australijskih dobrih momaka nagoveštava i motiv malog čoveka – Pevac Meknis, Crnja Gardiner, Škilja Tejlor, Ciga Nolan, Džeki Mororski. Australijanci su prisiljeni da rade bez obzira koliko su izgladneli i bolesni. Na kraju robove batinaju satima jer je ceo projekat sve bezuspešniji. Careva je volja da ova pruga bude sagrađena, a greška je nesrećnih robova što ona to nikada neće biti. Oni nemaju nikakav alat za rad a obučeni su samo u „krpe oko struka“ i boluju od kolere i najrazličitijih parazita. Zarobljenici moraju da pešače sedam milja u jednom pravcu, kroz džunglu, pre no što počnu da rade, često dan i noć. Na kraju neki puze i umiru. Ali još uvek ih prebijaju. To je potresno jasno prikazano i veoma je teško čitati stranu za stranom.
Kroz sve to Dorigo Evans je, kao stariji oficir, relativno povlašćen. On operiše bez anestetika ili hirurških pomagala. U jednoj užasnoj sceni on pokušava amputaciju kuhinjskom testerom. On koristi svaku priliku da urazumi Japance ali oni žive po sasvim drugačijim pravilima časti i dužnosti za čije razumevanje su nesrećni zarobljenici suviše nečisti. Flanagan se čak upušta u poduhvat prikazivanja stanja uma japanskih oficira: jedan konzumira narkotike, drugi voli odsecanje glava. Ali svi snažno preziru druge rase. Flanagan ne želi da bilo kome ostavi i najmanje iluzije o tome šta se dešavalo i u tome briljantno uspeva.
Evans je junak sa manama, izuzetno privlačan ženama, Ejmi voli njegovu tamnu put, u sukobu je sa sobom zbog krivice koju oseća zbog preljube, ali takođe i čovek koji je preživeo iskustvo u Burmi i postao heroj. Dok se bliži kraju svog životnog puta, poštovan u Australiji, „Osećao je stid i osećao je gubitak i osećao je da je njegov život oduvek bio samo stid i gubitak, bilo je kao da se svetlost gasi, majka ga doziva: Sinko! Sinko! Ali on ne može da je nađe, vraća se u pakao i iz tog pakla nikada neće pobeći.“
Ovo je nesumnjivo delo zadivljujuće energije i Ričard Flanagan je nesumnjivo izuzetno talentovan.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Lonić
