Prikaz romana „Tugovanke za zavičajem“: Simfonija o Americi Ajada Aktara
Bibliotekarima neće biti nimalo lako kada budu odlučivali u koji odeljak da smeste novu knjigu Ajada Aktara.
Roman „Tugovanke za zavičajem“ donosi nam priču o dobitniku Pulicerove nagrade Ajadu Aktaru, američkom dramskom piscu i sinu pakistanskih imigranata. Sve ovo su činjenice iz života samog autora, ali ako odlučite da ovu knjigu nazovete memoarima, mene u to nemojte mešati. U slučaju da je upravo izbegavanje kategorizacije omogućilo Aktaru da uobliči ovu maestralnu kombinaciju eseja i dnevnika, veoma mi je drago što mu je to pošlo za rukom. „Tugovanke za zavičajem“ je simfonija o Americi, ali u isti mah i veoma lična priča.
Pišući o važnim epizodama iz „svog“ života, Aktar izbliza analizira nezavidan položaj u kome su se posle 11. septembra našli američki pisci bliskoistočnog porekla: jasno i glasno pokazivati svoju ljubav prema Americi kad god vam se za to ukaže prilika ili rizikovati da budete percipirani kao neprijatelj. Dok prepričava svoje susrete sa antimuslimanskim predrasudama, on priznaje da neprestana poniženja i napadi u „jedinoj zemlji koju sam ikada znao“ u njemu bude osećanje besa i otuđenosti.
Aktarovo intelektualno preispitivanje vlastitog identiteta i potrebe za uklapanjem prožeto je dubokom emocionalnom urgentnošću. Kada je u pitanju odanost novoj domovini, njegovi roditelji su podeljeni – njegov otac je zagriženi pristalica Donalda Trampa, a njegova majka oseća ako ne ljubav, onda barem duboku povezanost sa Pakistanom. Za to vreme njihov rastrzani sin pokušava da se nosi sa novostečenom slavom i sve više ga slama umor od neprestane borbe protiv predrasuda. Pita se zbog čega neko kao što je on nema pravo na uobičajene kontradiktornosti i ekscentričnosti kakve se po automatizmu dozvoljavaju belim piscima.
U „Tugovankama za zavičajem“ on čini upravo to. Piščevo rešenje za problem ograničene zastupljenosti američkih muslimana u javnom prostoru je ekstremna transparentnost: on bira da sebe prikaže u pravom svetlu, sa svim manama i nedostacima, beskompromisno ispitujući svoje toksične odnose sa ženama i svoju bespomoćnost pred čarima slave i ugleda. Dugi paragrafi u kojima Aktar nabraja imena poznatih ličnosti sa kojima se sretao i neprestano pominjanje Pulicerove nagrade kao da se svaki put radi o sasvim novoj informaciji, za naratora knjige najverovatnije predstavlja samo još jedan način da slomi otpor većinske čitalačke publike.
Knjigu Ajada Aktara krase fascinantni uvidi i iskrenost i zato zaslužuje da stigne do što većeg broja čitalaca, naročito u ovom posttrampovskom svetu, u kome se nekada porozne barijere između neistomišljenika ubrzanim tempom preobražavaju u duboke rovove. Aktar nas moli da njegovog protagonistu posmatramo kao nekoga ko je iznad takvih kategorija.
Čini se da Aktar ovom knjigom zapravo poručuje da ga nije briga da li vam se sviđa ili ne, već da je važno da ga vidite.
Autor: Eliot Šrefer
Izvor: usatoday.com
Prevod: Jelena Tanasković
Roman „Tugovanke za zavičajem“ donosi nam priču o dobitniku Pulicerove nagrade Ajadu Aktaru, američkom dramskom piscu i sinu pakistanskih imigranata. Sve ovo su činjenice iz života samog autora, ali ako odlučite da ovu knjigu nazovete memoarima, mene u to nemojte mešati. U slučaju da je upravo izbegavanje kategorizacije omogućilo Aktaru da uobliči ovu maestralnu kombinaciju eseja i dnevnika, veoma mi je drago što mu je to pošlo za rukom. „Tugovanke za zavičajem“ je simfonija o Americi, ali u isti mah i veoma lična priča.
Pišući o važnim epizodama iz „svog“ života, Aktar izbliza analizira nezavidan položaj u kome su se posle 11. septembra našli američki pisci bliskoistočnog porekla: jasno i glasno pokazivati svoju ljubav prema Americi kad god vam se za to ukaže prilika ili rizikovati da budete percipirani kao neprijatelj. Dok prepričava svoje susrete sa antimuslimanskim predrasudama, on priznaje da neprestana poniženja i napadi u „jedinoj zemlji koju sam ikada znao“ u njemu bude osećanje besa i otuđenosti.
Aktarovo intelektualno preispitivanje vlastitog identiteta i potrebe za uklapanjem prožeto je dubokom emocionalnom urgentnošću. Kada je u pitanju odanost novoj domovini, njegovi roditelji su podeljeni – njegov otac je zagriženi pristalica Donalda Trampa, a njegova majka oseća ako ne ljubav, onda barem duboku povezanost sa Pakistanom. Za to vreme njihov rastrzani sin pokušava da se nosi sa novostečenom slavom i sve više ga slama umor od neprestane borbe protiv predrasuda. Pita se zbog čega neko kao što je on nema pravo na uobičajene kontradiktornosti i ekscentričnosti kakve se po automatizmu dozvoljavaju belim piscima.
U „Tugovankama za zavičajem“ on čini upravo to. Piščevo rešenje za problem ograničene zastupljenosti američkih muslimana u javnom prostoru je ekstremna transparentnost: on bira da sebe prikaže u pravom svetlu, sa svim manama i nedostacima, beskompromisno ispitujući svoje toksične odnose sa ženama i svoju bespomoćnost pred čarima slave i ugleda. Dugi paragrafi u kojima Aktar nabraja imena poznatih ličnosti sa kojima se sretao i neprestano pominjanje Pulicerove nagrade kao da se svaki put radi o sasvim novoj informaciji, za naratora knjige najverovatnije predstavlja samo još jedan način da slomi otpor većinske čitalačke publike.
Knjigu Ajada Aktara krase fascinantni uvidi i iskrenost i zato zaslužuje da stigne do što većeg broja čitalaca, naročito u ovom posttrampovskom svetu, u kome se nekada porozne barijere između neistomišljenika ubrzanim tempom preobražavaju u duboke rovove. Aktar nas moli da njegovog protagonistu posmatramo kao nekoga ko je iznad takvih kategorija.
Čini se da Aktar ovom knjigom zapravo poručuje da ga nije briga da li vam se sviđa ili ne, već da je važno da ga vidite.
Autor: Eliot Šrefer
Izvor: usatoday.com
Prevod: Jelena Tanasković
