Prikaz romana „Tragovi u snegu“
„Tragovi u snegu“ naslov je romana Zorana Ž. Paunovića, autora u čijem sam delu „Oko podneva“ uživala na jedan neobičan, skoro filmičan način. „Oko podneva“ je knjiga aktuelnih beležaka i zapisa iz centra grada, a moram reći da o Beogradu i Dorćolu nikad nije dovoljno zabeležaka tog tipa. Delo je fina emulzija svega što oko može da vidi, uho da čuje, mešavina boja, modnih detalja, gurmanskih poslastica, razgovora, reči koje spontano izgovaraju ljudi, bića u prolazu, a koje tajanstveni i neprimetni posmatrač, u ovom slučaju autor, beleži i preslikava, dajući im značaj istinitog svedočanstva o jednom vremenu.
U slučaju romana „Tragovi u snegu“, naslovljenog sa malo romantičnog prizvuka, potvrdilo se naslućivanje dobre proze iz prethodnog dela. Knjiga se čita kao roman, mada na prvoj stranici stoji sugestija da je on ispisan u deset priča. Na prvi pogled, reklo bi se da su zaista priče, jer u svaku nas uvode novi junaci, ali kako se odmiče sa čitanjem, postaje jasno da su svi oni u nekakvoj vezi, i da je pisac, razbacujući ih po knjizi, čitaoca stavio u situaciju da aktivno traži, povezuje i sklapa. Tako uspeva da sve likove uveže i da od priča stvori celovit roman. A to već jeste umeće!
Tragove u snegu, pa možda zato i prolazne, privremene, ostavljaju junaci koje ćemo zavoleti odmah, od prve stranice. Zavolimo ih toliko da ih poželimo u susedstvu. Njih je najviše desetak, uglavnom su mladi i ne žive sami. Nisu ni naučeni da žive sami, zato imaju empatiju za svet oko sebe, za svoje prijatelje, neostvarene ljubavi, svoje očeve i majke, susede. I kad im je teško, kad su bez posla, usamljeni, umorni, razočarani, i kad im se čitav život slomi zbog neočekivanog saznanja, bez koga se mogao proživeti na srećan način, oni iz svega izlaze sa pozitivnim stavom, sa optimizmom onih koji će pokušavati iznova, bez samosažaljenja i pesimizma. Tako upoznajemo Bobana, Marka, Bojana, Maju, Anu, Sanju, Ružicu i Sinišu, upoznajemo Beograd u jedno zimsko veče, predbožićnu noć. Atmosfera zavejanog grada, roditeljskih domova, starogradnje u kojoj su mogući zanimljivi susreti u vešernici ili prosto naslućivanje samoubistva skokom sa krova, odlazak u starački dom, sve je to deo ove fino isprepletene književne tkanice.
Autor je majstor dijaloga, kojih u romanu ima u izobilju, ali i odličnog unutrašnjeg monologa. Tehnici modernog pripovedanja pridružuje se i san kao način da se iskažu najdublja emocija, patnja i radost istovremeno, a kojima će se objasniti na prvi pogled bezrazložna depresija jedne od junakinja. Pripovedanje teče lako, po horizontali, dok je Anin san duboko vertikalno potonuće u najtajnije i nedokučive prostore bića. Smišljena tehnika začaranog vrta sa preprekama u vidu žive ograde u kojoj junaci lutaju, gube se, ozleđuju, da bi na kraju izašli iz gustiša teksta, čini da ih doživljavamo kao neveliku, pre bih rekla kvartovsku nego velegradsku porodicu. Oni su deo velike slagalice, koju bi svaki čitalac poželeo da sastavi, uživajući u sklopljenoj celini.
Osim dara za dočaravanje atmosfere, istakla bih autorov smisao za detalj, i mada se čini da je u opisu kuvanja kafe, ili pripremanja božićnog praseta previše ponavljanja, ima nekog šarma u tom usporavanju radnje. Rekla bih da je pravi razlog to što autor voli svoje junake, pa i čitaoce upućuje u istom smeru.
On voli i svoj grad. U priči, ili poglavlju Dečaci i vrapci, dominiraju vrapci, čitavo jato, ili polje, tepih, jorgan, oblak vrabaca, koji se raspoređuju i prate nerođenog?/izgubljenog? dečaka u Aninom snu. A tu su i jedna zeba i noćna igra sa pticom.
Koliko god neki odnosi bili prepoznatljivi, ili se čini da smo ih sami preživeli, moram reći da u delu nema patetike, ni samosažaljenja. Kad opisuje i taj hod po krovu (Skok), autor daje vremena da i čitalac i posmatrač zadrže odstojanje. Samim tim čuva dostojanstvo pomenutih.
Knjiga je nedavno izašla iz štampe (Laguna). Vera u ljude, optimizam, moralna načela, sigurnost i osmeh junaka, piščeva posvećenost rečenici i stilu, razlozi su za iskrenu preporuku. Ako želite odmor od mračnih tema, nesrećnih sudbina, iskrivljenih vrednosti, devijantnog ponašanja, uživaćete u ovoj knjizi. Da napomenem da je autor i prevodilac sa engleskog i makedonskog jezika.
Autor: Dana Ćirić
Izvor: Fejsbuk strana „Književnost, kultura i umetnost“
U slučaju romana „Tragovi u snegu“, naslovljenog sa malo romantičnog prizvuka, potvrdilo se naslućivanje dobre proze iz prethodnog dela. Knjiga se čita kao roman, mada na prvoj stranici stoji sugestija da je on ispisan u deset priča. Na prvi pogled, reklo bi se da su zaista priče, jer u svaku nas uvode novi junaci, ali kako se odmiče sa čitanjem, postaje jasno da su svi oni u nekakvoj vezi, i da je pisac, razbacujući ih po knjizi, čitaoca stavio u situaciju da aktivno traži, povezuje i sklapa. Tako uspeva da sve likove uveže i da od priča stvori celovit roman. A to već jeste umeće!
Tragove u snegu, pa možda zato i prolazne, privremene, ostavljaju junaci koje ćemo zavoleti odmah, od prve stranice. Zavolimo ih toliko da ih poželimo u susedstvu. Njih je najviše desetak, uglavnom su mladi i ne žive sami. Nisu ni naučeni da žive sami, zato imaju empatiju za svet oko sebe, za svoje prijatelje, neostvarene ljubavi, svoje očeve i majke, susede. I kad im je teško, kad su bez posla, usamljeni, umorni, razočarani, i kad im se čitav život slomi zbog neočekivanog saznanja, bez koga se mogao proživeti na srećan način, oni iz svega izlaze sa pozitivnim stavom, sa optimizmom onih koji će pokušavati iznova, bez samosažaljenja i pesimizma. Tako upoznajemo Bobana, Marka, Bojana, Maju, Anu, Sanju, Ružicu i Sinišu, upoznajemo Beograd u jedno zimsko veče, predbožićnu noć. Atmosfera zavejanog grada, roditeljskih domova, starogradnje u kojoj su mogući zanimljivi susreti u vešernici ili prosto naslućivanje samoubistva skokom sa krova, odlazak u starački dom, sve je to deo ove fino isprepletene književne tkanice.
Autor je majstor dijaloga, kojih u romanu ima u izobilju, ali i odličnog unutrašnjeg monologa. Tehnici modernog pripovedanja pridružuje se i san kao način da se iskažu najdublja emocija, patnja i radost istovremeno, a kojima će se objasniti na prvi pogled bezrazložna depresija jedne od junakinja. Pripovedanje teče lako, po horizontali, dok je Anin san duboko vertikalno potonuće u najtajnije i nedokučive prostore bića. Smišljena tehnika začaranog vrta sa preprekama u vidu žive ograde u kojoj junaci lutaju, gube se, ozleđuju, da bi na kraju izašli iz gustiša teksta, čini da ih doživljavamo kao neveliku, pre bih rekla kvartovsku nego velegradsku porodicu. Oni su deo velike slagalice, koju bi svaki čitalac poželeo da sastavi, uživajući u sklopljenoj celini.
Osim dara za dočaravanje atmosfere, istakla bih autorov smisao za detalj, i mada se čini da je u opisu kuvanja kafe, ili pripremanja božićnog praseta previše ponavljanja, ima nekog šarma u tom usporavanju radnje. Rekla bih da je pravi razlog to što autor voli svoje junake, pa i čitaoce upućuje u istom smeru.
On voli i svoj grad. U priči, ili poglavlju Dečaci i vrapci, dominiraju vrapci, čitavo jato, ili polje, tepih, jorgan, oblak vrabaca, koji se raspoređuju i prate nerođenog?/izgubljenog? dečaka u Aninom snu. A tu su i jedna zeba i noćna igra sa pticom.
Koliko god neki odnosi bili prepoznatljivi, ili se čini da smo ih sami preživeli, moram reći da u delu nema patetike, ni samosažaljenja. Kad opisuje i taj hod po krovu (Skok), autor daje vremena da i čitalac i posmatrač zadrže odstojanje. Samim tim čuva dostojanstvo pomenutih.
Knjiga je nedavno izašla iz štampe (Laguna). Vera u ljude, optimizam, moralna načela, sigurnost i osmeh junaka, piščeva posvećenost rečenici i stilu, razlozi su za iskrenu preporuku. Ako želite odmor od mračnih tema, nesrećnih sudbina, iskrivljenih vrednosti, devijantnog ponašanja, uživaćete u ovoj knjizi. Da napomenem da je autor i prevodilac sa engleskog i makedonskog jezika.
Autor: Dana Ćirić
Izvor: Fejsbuk strana „Književnost, kultura i umetnost“
