Prikaz romana „Šljivin cvet u vazi od zlata“: O strastima i prevrtljivosti sudbine
U Laguninoj ediciji Klasici svetske književnosti objavljen je roman nepoznatog kineskog autora iz 16. veka koji i danas drži čitaočevu pažnju podjednako kao u vremenu kada je nastao. Toliko popularan da je uz njega rođena i legenda kako je autorova namera bila da osveti smrt svoga oca pa je otrovani primerak rukopisa poslao ubici koji nije mogao da prestane da čita sve dok nije izdahnuo listajući stranice. Istinita ili ne, ova legenda svakako potvrđuje da je tema romana bila izuzetno dobro odabrana, kao i stil kojim autor drži čitaočevu pažnju, povremeno mu se direktno obraćajući u vidu saveta za razuman i uzdržan život.
Sušta suprotnost tome je karakter glavnog junaka ove obimne pripovesti, Simena Ćinga, koji je mlad, lep i bogat naslednik, uticajan i ugledan, ali razmažen i naviknut na razvrat, samovolju i nipodaštavanje svih koji mu se na bilo koji način suprotstave. Radnja romana smeštena je u znatno raniji period, početak 12. veka po evropskom računanju vremena, čime je autor postigao izvestan otklon i ublažio ironiju i društvenu kritiku koja se evidentno odnosi na njegove savremenike i njihove poroke. Smestivši radnju u jednu provinciju prilično udaljenu od prestonice i Zabranjenog grada u kome vlada Sin neba čije se ime ne izgovara nikada i nigde, autor je obezbedio još jedan štit od kritike, ali ona ipak nije izostala, kako za njegovog života tako i do 20. veka kada je roman bio zabranjen u komunističkoj Kini zbog previše eksplicitnih erotskih opisa ili samo njihovih naznaka.
Koliko je autorki ovih redova poznato, „Šljivin cvet u vazi od zlata“ prvi put se u prevodu sa engleskog na naš jezik pojavio sedamdesetih godina prošlog veka u čuvenoj Prosvetinoj ediciji velikih svetskih romana koje smo čitali na prelazu iz detinjstva u mladost, birajući prema naslovima, pa je tako ovaj egzotični naslov privukao pažnju koja je pratila osnovnu nit priče ne razumejući ni trunku konteksta, naravno. Sa udaljenosti od četiri veka ovaj roman ne deluje ništa manje zabavno, gotovo bismo ga mogli čitati i kao scenario beskrajno duge televizijske serije u kojoj se prikazuju dogodovštine jednog malog harema, jer Simen ima šest žena koje dolaze u domaćinstvo jedna po jedna, svaka sa idejom da će zagospodariti i roditi sina, naslednika. Korupcija, gramzivost, potkupljivost državnih službenika, propusti u funkcionisanju državnog aparata koji svoje greške ispravlja progonstvima i smrtnim kaznama, sve to čini kontekst Simenovih dogodovština sa brojnim ženama, sluškinjama, slugama, podređenima, ali i nadređenima kojima se dodvorava i pokušava da ih potkupi.
Poseban aspekt romana čini priča o položaju žene u kineskom društvu koji se nije menjao hiljadama godina, sve do komunističke revolucije odnosno zbacivanja carske hijerarhije sa vlasti. U tom svetu materijalni položaj određivao je šanse za sve, od rođenja preko udaje do luksuza pogreba koji je takođe bio određen društvenim i materijalnim statusom. Pristajući da žive u malim haremima kao druge, treće i tako dalje sve manje poštovane žene, primorane su da se bore za opstanak ne mareći za sudbinu suparnica. Stihovi koji povremeno prekidaju ovu uzbudljivu prozu sa isključivom namerom da je bolje objasne, vraćaju nas u svet kineske lirike koju smo (takođe u zlatnim sedamdesetim godinama za izdavaštvo) otkrivali kao svet u kapi rose u prevodima sa engleskog Dragoslava Andrića. Lirika i duboka introspektivnost tih drevnih stihova otkrivaju potrebu za ljubavlju, prema drugoj osobi, prema prirodi i iznad svega traganje za utehom. Na toj tački sreće se ovaj drevni svet sa našim, tragajući za istim, srećom u malim stvarima i potrebi da se što duže boravi na ovom nesavršenom svetu koji i dalje ostaje jedino što imamo.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politika
Sušta suprotnost tome je karakter glavnog junaka ove obimne pripovesti, Simena Ćinga, koji je mlad, lep i bogat naslednik, uticajan i ugledan, ali razmažen i naviknut na razvrat, samovolju i nipodaštavanje svih koji mu se na bilo koji način suprotstave. Radnja romana smeštena je u znatno raniji period, početak 12. veka po evropskom računanju vremena, čime je autor postigao izvestan otklon i ublažio ironiju i društvenu kritiku koja se evidentno odnosi na njegove savremenike i njihove poroke. Smestivši radnju u jednu provinciju prilično udaljenu od prestonice i Zabranjenog grada u kome vlada Sin neba čije se ime ne izgovara nikada i nigde, autor je obezbedio još jedan štit od kritike, ali ona ipak nije izostala, kako za njegovog života tako i do 20. veka kada je roman bio zabranjen u komunističkoj Kini zbog previše eksplicitnih erotskih opisa ili samo njihovih naznaka.
Koliko je autorki ovih redova poznato, „Šljivin cvet u vazi od zlata“ prvi put se u prevodu sa engleskog na naš jezik pojavio sedamdesetih godina prošlog veka u čuvenoj Prosvetinoj ediciji velikih svetskih romana koje smo čitali na prelazu iz detinjstva u mladost, birajući prema naslovima, pa je tako ovaj egzotični naslov privukao pažnju koja je pratila osnovnu nit priče ne razumejući ni trunku konteksta, naravno. Sa udaljenosti od četiri veka ovaj roman ne deluje ništa manje zabavno, gotovo bismo ga mogli čitati i kao scenario beskrajno duge televizijske serije u kojoj se prikazuju dogodovštine jednog malog harema, jer Simen ima šest žena koje dolaze u domaćinstvo jedna po jedna, svaka sa idejom da će zagospodariti i roditi sina, naslednika. Korupcija, gramzivost, potkupljivost državnih službenika, propusti u funkcionisanju državnog aparata koji svoje greške ispravlja progonstvima i smrtnim kaznama, sve to čini kontekst Simenovih dogodovština sa brojnim ženama, sluškinjama, slugama, podređenima, ali i nadređenima kojima se dodvorava i pokušava da ih potkupi.
Poseban aspekt romana čini priča o položaju žene u kineskom društvu koji se nije menjao hiljadama godina, sve do komunističke revolucije odnosno zbacivanja carske hijerarhije sa vlasti. U tom svetu materijalni položaj određivao je šanse za sve, od rođenja preko udaje do luksuza pogreba koji je takođe bio određen društvenim i materijalnim statusom. Pristajući da žive u malim haremima kao druge, treće i tako dalje sve manje poštovane žene, primorane su da se bore za opstanak ne mareći za sudbinu suparnica. Stihovi koji povremeno prekidaju ovu uzbudljivu prozu sa isključivom namerom da je bolje objasne, vraćaju nas u svet kineske lirike koju smo (takođe u zlatnim sedamdesetim godinama za izdavaštvo) otkrivali kao svet u kapi rose u prevodima sa engleskog Dragoslava Andrića. Lirika i duboka introspektivnost tih drevnih stihova otkrivaju potrebu za ljubavlju, prema drugoj osobi, prema prirodi i iznad svega traganje za utehom. Na toj tački sreće se ovaj drevni svet sa našim, tragajući za istim, srećom u malim stvarima i potrebi da se što duže boravi na ovom nesavršenom svetu koji i dalje ostaje jedino što imamo.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politika
