Prikaz romana „Slamar“: I strašila su od slame
Pisati o trilerima nije zahvalno. Još je manje zahvalno pisati o dobrim trilerima. A najteže je pisati o trilerima u kojima svako novo poglavlje, pa i svaka nova stranica, donosi iznenadne obrte koji radnju vode u sasvim drugom pravcu nego što se prethodno očekivalo. I najkraći osvrt na takva dela jeste pretnja za prerano otkrivanje zapleta, a naročito raspleta.
Kad čitalac ima potrebu da sa drugima odmah podeli ono što je upravo pročitao, a istovremeno zna da će time sprečiti buduće čitaoce da uživaju u napetom zapletu – to samo znači da je pisac načinio delo koje zauzima visoko mesto u žanru trilera, čim je ostavilo dvojak i pomalo kontradiktoran utisak na publiku.
Za kvalitet trilera mnogo je, međutim, važnije da li su sami likovi i događaji toliko prodrli u svest čitaoca da ih se on, uslovno rečeno, ne može osloboditi ni nakon zaklopljene poslednje stranice.
Sasvim je sigurno da će se o misterioznom ubici iz romana „Slamar“ razmišljati i nakon što inspektor Filip Vujić sa svojim saradnicima bude rešio (eto spojlera!) slučaj koji je potresao i hrvatsku i srpsku stranu Dunava, te na akciju pokrenuo i pripadnike zagrebačke i beogradske policije.
Zasnovavši zaplet svog romana na simbolici strašila od slame, pisac Vladimir Vujinović kao da je dao latentno upozorenje da se ono zapravo krije u svakom čoveku, pa i u onome koji, takoreći, ima dvojnika za kog se nikako ne bi moglo reći da je strašilo (možda opet spojler!).
Zainteresovana za slučaj ubice poznatog kao Slamar, i to očigledno mnogo više nego što joj dužnost dopušta (spojler, nema šta!), Zagrepčanka Lara pridružuje se istrazi koju u Beogradu sprovodi ekipa Filipa Vujića (da li glavni lik romana slučajno nosi prezime koje podseća na piščevo – nasuprot prethodnim spojlerima, neka ovo bude jadna mala misterija).
Nailazeći na nove Slamarove zločine, koji neretko zadiru u morbidnost i gnusnost, ali i otkrivajući dobro čuvane tajne iz prošlosti nekolicine osumnjičenih (nije spojler, ipak nije!), Filip i Lara sa svojim saradnicima prolaze put od beogradskih bulevara do baranjske ravnice, pri čemu se u priču neprestano i neminovno upliću događaji koji su se zbili dve decenije ranije, ali koji se i dalje koriste (spojler, izgleda) kao povod za osvetnička kasapljenja.
Ako nakon svakog trilera, pa i nakon onog gde je svaki deo misteriozne slagalice razjašnjen do detalja, ipak ostaje nešto što sami likovi nisu mogli da razreše, u slučaju „Slamara“ to je ljudska duša, ali i greh na koji je spremna.
I koliko god da smo sa nekim bliski, koliko god da znamo, metaforički rečeno, kakva je slama od koje je sačinjen, opet ne možemo biti sigurni da li ta slama (ovo i nije toliko metaforično) neće poslužiti za uobličavanje jednog čudovišta i strašila, spremnog ne samo da plaši svojim izgledom nego i svojim gnusnim postupcima.
Spojleri su, nesumnjivo, najveća strašila kad je reč o žanru trilera, ali ko zna, možda će upravo oni zaintrigirati budućeg čitaoca „Slamara“, pa će pažljivo vrebati na kojim se stranicama i u kojim dijalozima nalazi ono što je u prikazu romana unapred nagovešteno ili otkriveno.
Ako, najzad, postoji mogućnost da se istovremeno načini spojler i da to bude u pozitivnom kontekstu za odnos između knjige i čitaoca, onda bi to izgledalo ovako: roman je odličan!
A postoji li veće odavanje tajne nego eksplicitno reći da je knjiga odlična?
Ako i postoji, neka ostane misterija kako bi izgledalo, makar to bilo i hvatanje za... hmmm... slamku!
Autor: Dušan Milijić
Kad čitalac ima potrebu da sa drugima odmah podeli ono što je upravo pročitao, a istovremeno zna da će time sprečiti buduće čitaoce da uživaju u napetom zapletu – to samo znači da je pisac načinio delo koje zauzima visoko mesto u žanru trilera, čim je ostavilo dvojak i pomalo kontradiktoran utisak na publiku.
Za kvalitet trilera mnogo je, međutim, važnije da li su sami likovi i događaji toliko prodrli u svest čitaoca da ih se on, uslovno rečeno, ne može osloboditi ni nakon zaklopljene poslednje stranice.
Sasvim je sigurno da će se o misterioznom ubici iz romana „Slamar“ razmišljati i nakon što inspektor Filip Vujić sa svojim saradnicima bude rešio (eto spojlera!) slučaj koji je potresao i hrvatsku i srpsku stranu Dunava, te na akciju pokrenuo i pripadnike zagrebačke i beogradske policije.
Zasnovavši zaplet svog romana na simbolici strašila od slame, pisac Vladimir Vujinović kao da je dao latentno upozorenje da se ono zapravo krije u svakom čoveku, pa i u onome koji, takoreći, ima dvojnika za kog se nikako ne bi moglo reći da je strašilo (možda opet spojler!).
Zainteresovana za slučaj ubice poznatog kao Slamar, i to očigledno mnogo više nego što joj dužnost dopušta (spojler, nema šta!), Zagrepčanka Lara pridružuje se istrazi koju u Beogradu sprovodi ekipa Filipa Vujića (da li glavni lik romana slučajno nosi prezime koje podseća na piščevo – nasuprot prethodnim spojlerima, neka ovo bude jadna mala misterija).
Nailazeći na nove Slamarove zločine, koji neretko zadiru u morbidnost i gnusnost, ali i otkrivajući dobro čuvane tajne iz prošlosti nekolicine osumnjičenih (nije spojler, ipak nije!), Filip i Lara sa svojim saradnicima prolaze put od beogradskih bulevara do baranjske ravnice, pri čemu se u priču neprestano i neminovno upliću događaji koji su se zbili dve decenije ranije, ali koji se i dalje koriste (spojler, izgleda) kao povod za osvetnička kasapljenja.
Ako nakon svakog trilera, pa i nakon onog gde je svaki deo misteriozne slagalice razjašnjen do detalja, ipak ostaje nešto što sami likovi nisu mogli da razreše, u slučaju „Slamara“ to je ljudska duša, ali i greh na koji je spremna.
I koliko god da smo sa nekim bliski, koliko god da znamo, metaforički rečeno, kakva je slama od koje je sačinjen, opet ne možemo biti sigurni da li ta slama (ovo i nije toliko metaforično) neće poslužiti za uobličavanje jednog čudovišta i strašila, spremnog ne samo da plaši svojim izgledom nego i svojim gnusnim postupcima.
Spojleri su, nesumnjivo, najveća strašila kad je reč o žanru trilera, ali ko zna, možda će upravo oni zaintrigirati budućeg čitaoca „Slamara“, pa će pažljivo vrebati na kojim se stranicama i u kojim dijalozima nalazi ono što je u prikazu romana unapred nagovešteno ili otkriveno.
Ako, najzad, postoji mogućnost da se istovremeno načini spojler i da to bude u pozitivnom kontekstu za odnos između knjige i čitaoca, onda bi to izgledalo ovako: roman je odličan!
A postoji li veće odavanje tajne nego eksplicitno reći da je knjiga odlična?
Ako i postoji, neka ostane misterija kako bi izgledalo, makar to bilo i hvatanje za... hmmm... slamku!
Autor: Dušan Milijić
