Prikaz romana „Skriveno carstvo“: Neodustajanje ni od jedne istine
Iz pera Ja Džasi, autorke čije je debitantsko ostvarenje „Povratak kući“ 2016. godine ovenčano Američkom književnom nagradom, stiže nam „Skriveno carstvo“, roman koji čitaoca upoznaje sa Gifti, mladom neuronaučnicom koja završava doktorske studije na kalifornijskom univerzitetu Stenford. Gifti, koja se u svom istraživačkom radu bavi izučavanjem kontrole impulsa kod miševa, kroz celu knjigu preispituje okolnosti koje su je navele da se posle odrastanja u duboko religioznoj imigrantskoj porodici u „biblijskom pojasu“ Amerike u potpunosti posveti nauci. Roman koji baca svetlo na iskustvo crne imigrantkinje odrasle u dominantno belačkoj, konzervativnoj sredini izrazito je aktuelan i osvaja svojom pristupačnošću.
Kao čitaoci, mi posmatramo kako se Giftine traume zbog smrti brata, očevog povratka u Ganu i majčinog psihičkog stanja transformišu u razumevanje kontradiktornosti života i kompleksnosti vlastitog identiteta. Konfliktu između religije i nauke pripada jedno od ključnih mesta u romanu. Pripovedanje odrasle protagonistkinje vešto je ispresecano odlomcima iz njenog mladalačkog dnevnika, što čitaocu omogućava da se u podjednakoj meri poistoveti i sa njenom nekadašnjom iskrenom pobožnošću i sa kasnijim skeptičnim empirizmom. Ovi skokovi kroz prostor i vreme čine tenziju između religije i nauke još izraženijom i daju narativu ritam kakav se retko sreće u romanima sličnog opsega.
Gifti, koja je kao dete bila veoma religiozna, gubi veru u Boga u trenutku kada crkva napusti njenu porodicu usred krize izazvane zavisnošću od opioida njenog starijeg brata. Brojni primeri rasizma, uključujući i komentar pripadnice njihove verske zajednice da su crnci prirodno skloni zavisnosti, udaljavaju Gifti od crkve, navode je da preispita svoj verski identitet i posveti život nauci.
Međutim, tokom studija na Harvardu, ona postepeno počinje da shvata da i nauka ima svojih ograničenja. Pod pritiskom kolega da zauzme jasan stav prema religiji, Gifti odgovara: „Mislim da smo nastali od zvezdane prašine, a da je zvezde stvorio Bog.“ Gifitn odgovor jasno pokazuje šta je to što „Skriveno carstvo“ čini tako očaravajućim i jedinstvenim književnim delom: njegova autorka ne odustaje ni od jedne istine, ni od jednog pitanja i odgovora, i sve to unutar jednog realističnog narativa. Nije li upravo to, kao da nas Džasi pita, zadatak svakog imigranta u Americi – da ne beži od kompleksnih, kontradiktornih istina o pripadnosti, poreklu, sećanju?
Genijalno u vezi sa ovim romanom, osim lucidne i prodorne proze, jeste činjenica da se ozbiljno bavi osećanjem stida koje u mladoj Gifti – kao ženi, crnkinji i imigrantkinji – izaziva njen višeslojni identitet. Starija Gifti piše: „Kada sam bila dete, niko nikada nije izgovorio reči ’institucionalizovani rasizam’... Vladao je slab interes za takve ideje u to doba, jer je vladao, jer vlada, slab interes za život crnaca.“ Džasina knjiga doprinosi da se priče crnih imigranata probiju u prvi plan, da postanu interesantne i pripadnicima drugih zajednica u Americi. Ona uzima u obzir Giftin identitet, sagledava ukupnost njenog života i iskustva, izražava interesovanje za njenu priču.
Manje talentovan pisac bi Gifti verovatno predstavio kao ličnost zaglavljenu između svetova: između Gane i Amerike, između vrhunskih obrazovnih ustanova i ruralnog Juga, između religije i nauke. To, na našu sreću, nije slučaj sa Ja Džasi. Ona nam daje do znanja da je Giftin svet zapravo svet u kome svi mi živimo. Upoznajući čitaoca sa junakinjom koja pokušava da pronađe ravnotežu između sopstvenih suprotstavljenih identiteta, ona mu pruža priliku da upotpuni svoju predstavu o kompleksnosti ovog sveta. Na Giftinom primeru otkrivamo da, kada je u pitanju identitet, ne postoji „negde između“; postoje samo priče koje su nam poznate i one koje to nisu. Poklanjajući nam Gifti, Džasi proširuje spektar priča na koje smo se navikli i daje glas zajednici koja je neopravdano zanemarena. Jer Giftina priča je naša priča.
Autor: Mia Nelson
Izvor: thedartmouth.com
Prevod: Jelena Tanasković
Kao čitaoci, mi posmatramo kako se Giftine traume zbog smrti brata, očevog povratka u Ganu i majčinog psihičkog stanja transformišu u razumevanje kontradiktornosti života i kompleksnosti vlastitog identiteta. Konfliktu između religije i nauke pripada jedno od ključnih mesta u romanu. Pripovedanje odrasle protagonistkinje vešto je ispresecano odlomcima iz njenog mladalačkog dnevnika, što čitaocu omogućava da se u podjednakoj meri poistoveti i sa njenom nekadašnjom iskrenom pobožnošću i sa kasnijim skeptičnim empirizmom. Ovi skokovi kroz prostor i vreme čine tenziju između religije i nauke još izraženijom i daju narativu ritam kakav se retko sreće u romanima sličnog opsega.
Gifti, koja je kao dete bila veoma religiozna, gubi veru u Boga u trenutku kada crkva napusti njenu porodicu usred krize izazvane zavisnošću od opioida njenog starijeg brata. Brojni primeri rasizma, uključujući i komentar pripadnice njihove verske zajednice da su crnci prirodno skloni zavisnosti, udaljavaju Gifti od crkve, navode je da preispita svoj verski identitet i posveti život nauci.
Međutim, tokom studija na Harvardu, ona postepeno počinje da shvata da i nauka ima svojih ograničenja. Pod pritiskom kolega da zauzme jasan stav prema religiji, Gifti odgovara: „Mislim da smo nastali od zvezdane prašine, a da je zvezde stvorio Bog.“ Gifitn odgovor jasno pokazuje šta je to što „Skriveno carstvo“ čini tako očaravajućim i jedinstvenim književnim delom: njegova autorka ne odustaje ni od jedne istine, ni od jednog pitanja i odgovora, i sve to unutar jednog realističnog narativa. Nije li upravo to, kao da nas Džasi pita, zadatak svakog imigranta u Americi – da ne beži od kompleksnih, kontradiktornih istina o pripadnosti, poreklu, sećanju?
Genijalno u vezi sa ovim romanom, osim lucidne i prodorne proze, jeste činjenica da se ozbiljno bavi osećanjem stida koje u mladoj Gifti – kao ženi, crnkinji i imigrantkinji – izaziva njen višeslojni identitet. Starija Gifti piše: „Kada sam bila dete, niko nikada nije izgovorio reči ’institucionalizovani rasizam’... Vladao je slab interes za takve ideje u to doba, jer je vladao, jer vlada, slab interes za život crnaca.“ Džasina knjiga doprinosi da se priče crnih imigranata probiju u prvi plan, da postanu interesantne i pripadnicima drugih zajednica u Americi. Ona uzima u obzir Giftin identitet, sagledava ukupnost njenog života i iskustva, izražava interesovanje za njenu priču.
Manje talentovan pisac bi Gifti verovatno predstavio kao ličnost zaglavljenu između svetova: između Gane i Amerike, između vrhunskih obrazovnih ustanova i ruralnog Juga, između religije i nauke. To, na našu sreću, nije slučaj sa Ja Džasi. Ona nam daje do znanja da je Giftin svet zapravo svet u kome svi mi živimo. Upoznajući čitaoca sa junakinjom koja pokušava da pronađe ravnotežu između sopstvenih suprotstavljenih identiteta, ona mu pruža priliku da upotpuni svoju predstavu o kompleksnosti ovog sveta. Na Giftinom primeru otkrivamo da, kada je u pitanju identitet, ne postoji „negde između“; postoje samo priče koje su nam poznate i one koje to nisu. Poklanjajući nam Gifti, Džasi proširuje spektar priča na koje smo se navikli i daje glas zajednici koja je neopravdano zanemarena. Jer Giftina priča je naša priča.
Autor: Mia Nelson
Izvor: thedartmouth.com
Prevod: Jelena Tanasković
