Prikaz romana „Sasvim obična porodica“ Matijasa Edvardsona
Ništa me ne obraduje više od pojave novog uzbudljivog skandinavskog krimi romana u knjižarama. „Sasvim obična porodica“ se zato nalazila u samom vrhu spiska knjiga čije sam objavljivanje sa nestrpljenjem očekivala ove godine. Kada sam je se konačno dočepala, nisam mogla da je ispustim iz ruku. Od tada je prošlo mesec dana i još uvek mi ne izlazi iz glave.
Knjigu nije lako klasifikovati. Da li je reč o sudskom trileru? Porodičnoj drami? Detektivskoj priči? Odgovor na kraju možda i nije važan. Dovoljno je reći da je reč o ubedljivom, originalnom romanu.
Matijas Edvardson čitaocu predstavlja junake svoje priče u trenutku kada se njihov život pretvara u pakao. Zastrašujući zločin navodi članove jedne naizgled normalne porodice da preispituju sve što su do tada mislili da znaju o sebi – ali i jedni o drugima.
Osamnaestogodišnja Stela Sandel optužena je za brutalno ubistvo čoveka skoro petnaest godina starijeg od sebe. Ona je obična tinejdžerka iz porodice koja uživa izvestan ugled u zajednici. Kakav razlog bi uopšte imala da poznaje nekog sumnjivog biznismena, a kamoli da ga ubije?
Vest o Stelinom hapšenju primorava njene roditelje da se suoče sa nezamislivim. U pokušaju da je odbrane i saznaju šta se dogodilo, oni dovode u pitanje čak i svoja moralna načela. Koliko daleko su spremni da idu kako bi zaštitili svoje dete? Šta ako je njihova ćerka zaista kriva?
Ovo nije triler koji uzburkava krv u tradicionalnom smislu – na stranicama ove knjige nećete naći scene pucnjave i tuče – ali pisac ipak na maestralan način održava tenziju i budi snažnu reakciju čitaoca. On istovremeno postavlja veoma ozbiljna pitanja: koliko roditelji zaista poznaju svoju decu i na šta su sve spremni u drastičnim situacijama.
Godine čitanja kriminalističkih romana oblikovale su moj ukus. Primetila sam da mi se pod kožu obično zavlače oni najtiši i najuzdržaniji. Nikada ne ostajem budna duboko u noć zbog krvavih trilera o serijskim ubicama, ali knjige kao što je „Sasvim obična porodica“ sadrže u sebi dozu prepoznatljivosti, koja se sa stranice preliva u stvarnost i kao da šapuće čitaocu: „Ovo bi se moglo dogoditi i tebi.“ Edvardson vešto gradi vrstu napetosti kakvu možemo sresti u stvarnom životu. Na samom početku romana on čitaocu daje do znanja da su junaci ove priče slični njemu – sasvim obični ljudi, koji vode sasvim normalan život, ispunjen zajedničkim večerama, povremenim nesuglasicama, tradicijama i ostalim, dobro poznatim, detaljima svakodnevice. Radnja se odvija u Švedskoj, ali je mogla biti smeštena bilo gde. Ali baš u trenutku kada čitaoca počne da uspavljuje monotonija i sigurnost porodičnog života, pisac pred njega baca bombu: ćerka je optužena za ubistvo i normalna porodica se raspada.
Edvardson se u konstrukciji priče poslužio interesantnom strukturom. Roman je podelio na tri dela: u prvom je pripovedač otac, u drugom majka, a u trećem ćerka. Svaki „deo“ je strateški iskorišćen kako bi se razvila jedinstvena nit misterije, koja čitaocu daje nove informacije i predstavlja mu novi ugao posmatranja već iznesenih činjenica. „Delovi“ se ni u jednom trenutku ne prepliću. Svakom liku pružena je prilika da ispriča svoju stranu priče, a čitaočev zadatak je da „poveže tačke“ između ovih disparatnih perspektiva. Čitalac usput uočava pukotine koje se kriju iza savršene fasade i posmatra kako se nekada složna porodična zajednica cepa. Edvardsonova ambiciozna zamisao daje rezultate: promene tona i ritma, do kojih dolazi sa svakim novim delom, ne dozvoljavaju nam da odvojimo pogled od stranice. U manje veštim rukama, izbor ovakve strukture mogao je biti poguban. Jedina zamerka koju bih uputila autoru tiče se dužine delova posvećenih Ulrikinoj i Stelinoj priči. Radi se o podjednako fascinantnim pričama, koje su svakako zaslužile da im se posveti nešto više prostora.
Ako ste ljubitelj energičnih trilera, ispunjenih herojskim delima i akcijom, ovo verovatno nije štivo za vas. Oni koji vole spore, detaljno razvijene kriminalističke priče, obogaćene porodičnom dramom, biće zadovoljni. Dok budu pažljivo istraživali različite perspektive troje centralnih likova, istina će polako izaći na videlo – a ono što će saznati o Steli i njenom privatnom životu neće ih ostaviti ravnodušnim.
Delom porodični saspens, delom sudska drama, delom skandinavski noar, „Sasvim normalna porodica“ je jedinstven roman, koji će vam dugo ostati u pamćenju. Matijas Edvardson je pisac od koga se u budućnosti može mnogo očekivati.
Izvor: crimebythebook.com
Prevod: Jelena Tanasković
Knjigu nije lako klasifikovati. Da li je reč o sudskom trileru? Porodičnoj drami? Detektivskoj priči? Odgovor na kraju možda i nije važan. Dovoljno je reći da je reč o ubedljivom, originalnom romanu.
Matijas Edvardson čitaocu predstavlja junake svoje priče u trenutku kada se njihov život pretvara u pakao. Zastrašujući zločin navodi članove jedne naizgled normalne porodice da preispituju sve što su do tada mislili da znaju o sebi – ali i jedni o drugima.
Osamnaestogodišnja Stela Sandel optužena je za brutalno ubistvo čoveka skoro petnaest godina starijeg od sebe. Ona je obična tinejdžerka iz porodice koja uživa izvestan ugled u zajednici. Kakav razlog bi uopšte imala da poznaje nekog sumnjivog biznismena, a kamoli da ga ubije?
Vest o Stelinom hapšenju primorava njene roditelje da se suoče sa nezamislivim. U pokušaju da je odbrane i saznaju šta se dogodilo, oni dovode u pitanje čak i svoja moralna načela. Koliko daleko su spremni da idu kako bi zaštitili svoje dete? Šta ako je njihova ćerka zaista kriva?
Ovo nije triler koji uzburkava krv u tradicionalnom smislu – na stranicama ove knjige nećete naći scene pucnjave i tuče – ali pisac ipak na maestralan način održava tenziju i budi snažnu reakciju čitaoca. On istovremeno postavlja veoma ozbiljna pitanja: koliko roditelji zaista poznaju svoju decu i na šta su sve spremni u drastičnim situacijama.
Godine čitanja kriminalističkih romana oblikovale su moj ukus. Primetila sam da mi se pod kožu obično zavlače oni najtiši i najuzdržaniji. Nikada ne ostajem budna duboko u noć zbog krvavih trilera o serijskim ubicama, ali knjige kao što je „Sasvim obična porodica“ sadrže u sebi dozu prepoznatljivosti, koja se sa stranice preliva u stvarnost i kao da šapuće čitaocu: „Ovo bi se moglo dogoditi i tebi.“ Edvardson vešto gradi vrstu napetosti kakvu možemo sresti u stvarnom životu. Na samom početku romana on čitaocu daje do znanja da su junaci ove priče slični njemu – sasvim obični ljudi, koji vode sasvim normalan život, ispunjen zajedničkim večerama, povremenim nesuglasicama, tradicijama i ostalim, dobro poznatim, detaljima svakodnevice. Radnja se odvija u Švedskoj, ali je mogla biti smeštena bilo gde. Ali baš u trenutku kada čitaoca počne da uspavljuje monotonija i sigurnost porodičnog života, pisac pred njega baca bombu: ćerka je optužena za ubistvo i normalna porodica se raspada.
Edvardson se u konstrukciji priče poslužio interesantnom strukturom. Roman je podelio na tri dela: u prvom je pripovedač otac, u drugom majka, a u trećem ćerka. Svaki „deo“ je strateški iskorišćen kako bi se razvila jedinstvena nit misterije, koja čitaocu daje nove informacije i predstavlja mu novi ugao posmatranja već iznesenih činjenica. „Delovi“ se ni u jednom trenutku ne prepliću. Svakom liku pružena je prilika da ispriča svoju stranu priče, a čitaočev zadatak je da „poveže tačke“ između ovih disparatnih perspektiva. Čitalac usput uočava pukotine koje se kriju iza savršene fasade i posmatra kako se nekada složna porodična zajednica cepa. Edvardsonova ambiciozna zamisao daje rezultate: promene tona i ritma, do kojih dolazi sa svakim novim delom, ne dozvoljavaju nam da odvojimo pogled od stranice. U manje veštim rukama, izbor ovakve strukture mogao je biti poguban. Jedina zamerka koju bih uputila autoru tiče se dužine delova posvećenih Ulrikinoj i Stelinoj priči. Radi se o podjednako fascinantnim pričama, koje su svakako zaslužile da im se posveti nešto više prostora.
Ako ste ljubitelj energičnih trilera, ispunjenih herojskim delima i akcijom, ovo verovatno nije štivo za vas. Oni koji vole spore, detaljno razvijene kriminalističke priče, obogaćene porodičnom dramom, biće zadovoljni. Dok budu pažljivo istraživali različite perspektive troje centralnih likova, istina će polako izaći na videlo – a ono što će saznati o Steli i njenom privatnom životu neće ih ostaviti ravnodušnim.
Delom porodični saspens, delom sudska drama, delom skandinavski noar, „Sasvim normalna porodica“ je jedinstven roman, koji će vam dugo ostati u pamćenju. Matijas Edvardson je pisac od koga se u budućnosti može mnogo očekivati.
Izvor: crimebythebook.com
Prevod: Jelena Tanasković
