Prikaz romana „Rovinjska vrata u vreme puževa i sunovrata“
Sećanje je komplikovana stvar. Nestalno, povodljivo i podložno uticajima, melanholiji i seti. Sećanja na detinjstvo su zamršenija, preoblikovana naknadnim uvidima, (ne)razumevanjem situacija i odnosa među ljudima, obojena maštom, ponekad idealizovana, a ponekad užasno bolna.
Sticajem okolnosti, pod ruku su mi zapale dve knjige koje se, svaka na svoj način, bave uspomenama i sećanjima na detinjstvo – „Ratno svetlo“ Majkla Ondačija, o kojem sam već pisala, i sada „Rovinjska vrata u vreme puževa i sunovrata“ Ivane-Vonke Prokić.
„Rovinjska vrata“ su prvi roman ove novinarke, prevodioca, profesora srpskog, predavača engleskog i arapskog jezika i pisca, i sećanje su na leta u onoj bivšoj Jugoslaviji, koja smo provodili po Istri i Dalmaciji, kada smo još bili jedna zemlja.
Ne mogu baš da kažem da je u pitanju (jugo)nostalgično sećanje jer su Zonkina sećanja na letovanja u Rovinju – dečje bolna. Prepuna igre i mašte i onih uznemirujućih trenutaka odrastanja i druženja i otkrivanja zamršenih odnosa među ljudima.
Prokićeva piše o podnevnoj jari u Rovinju, o kakofoniji glasova koja odjekuje ujutru i uveče ulicama grada i mešavini italijansko-srpskohrvatskog koja se čuje na svakom ćošku, o putovanju u Trst, o mirisu i bojama poznog leta, o dečjim tajnama, ali i tajnama odraslih, o cigaret-žvakama koje je moja generacija toliko volela i onim ružnim gumenim sandalama koje su pre neku godinu ponovo ušle u modu.
Izuzetno suptilno i poetično opisuje igre svetlosti i senke po kamenim ulicama Rovinja, po ćoškovima i zidovima konobe gde Zonka i njena porodica leti dolaze, i sa ljubavlju piše o Zonkinom deki koji je njen drugar u igri, slikar-amater i pripovedač najfantastičnijih priča, o baki koja posle ratnih godina odbija da jede iz tanjira koji se ne mogu razbiti – čak i na moru, o Zonkinim roditeljima i njihovom braku (a na neki način i zemlji) koji više ne štima, što osetljiva Zonka naslućuje.
Onirična „Rovinjska vrata“ svojim tananim i melodičnim jezikom otkrivaju autorkino poznavanje arapskog jezika i književnosti, ali i svetske književnosti, i uopšte me ne bi iznenadilo ako bi se našla u izboru na Ninovu nagradu.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
Sticajem okolnosti, pod ruku su mi zapale dve knjige koje se, svaka na svoj način, bave uspomenama i sećanjima na detinjstvo – „Ratno svetlo“ Majkla Ondačija, o kojem sam već pisala, i sada „Rovinjska vrata u vreme puževa i sunovrata“ Ivane-Vonke Prokić.
„Rovinjska vrata“ su prvi roman ove novinarke, prevodioca, profesora srpskog, predavača engleskog i arapskog jezika i pisca, i sećanje su na leta u onoj bivšoj Jugoslaviji, koja smo provodili po Istri i Dalmaciji, kada smo još bili jedna zemlja.
Ne mogu baš da kažem da je u pitanju (jugo)nostalgično sećanje jer su Zonkina sećanja na letovanja u Rovinju – dečje bolna. Prepuna igre i mašte i onih uznemirujućih trenutaka odrastanja i druženja i otkrivanja zamršenih odnosa među ljudima.
Prokićeva piše o podnevnoj jari u Rovinju, o kakofoniji glasova koja odjekuje ujutru i uveče ulicama grada i mešavini italijansko-srpskohrvatskog koja se čuje na svakom ćošku, o putovanju u Trst, o mirisu i bojama poznog leta, o dečjim tajnama, ali i tajnama odraslih, o cigaret-žvakama koje je moja generacija toliko volela i onim ružnim gumenim sandalama koje su pre neku godinu ponovo ušle u modu.
Izuzetno suptilno i poetično opisuje igre svetlosti i senke po kamenim ulicama Rovinja, po ćoškovima i zidovima konobe gde Zonka i njena porodica leti dolaze, i sa ljubavlju piše o Zonkinom deki koji je njen drugar u igri, slikar-amater i pripovedač najfantastičnijih priča, o baki koja posle ratnih godina odbija da jede iz tanjira koji se ne mogu razbiti – čak i na moru, o Zonkinim roditeljima i njihovom braku (a na neki način i zemlji) koji više ne štima, što osetljiva Zonka naslućuje.
Onirična „Rovinjska vrata“ svojim tananim i melodičnim jezikom otkrivaju autorkino poznavanje arapskog jezika i književnosti, ali i svetske književnosti, i uopšte me ne bi iznenadilo ako bi se našla u izboru na Ninovu nagradu.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
