Ako ste voleli „Ime ruže“ Umberta Eka, volećete i ovog rizničara Zorana Petrovića. Od tog planetarnog hita do danas, u vrhove svetskih lista čitanih često dospevaju istorijski detektivski romani, ali ne i kod nas. Zato s radošću dočekujemo stupanje na veliku čitalačku scenu izuzetno žanrovsko delo domaćeg autora – „Rizničara tajni“ Zorana Petrovića.

Njegovi junaci žive u Baskiji 16. veka, u doba inkvizicije. S obzirom na preciznost istorijskih i geografskih činjenica, do najsitnijih, ali za autentičnost dela najbitnijih detalja, očigledno da je njegovom nastanku prethodilo temeljno autorovo istraživanje.

Petrović raspolaže raskošnim jezikom i visokim stilom koje vešto stavlja u službu uzbudljive radnje. Svako poglavlje je napeta epizoda na čijem kraju je najava još uzbudljivijih zapleta. Da je televizijska serija, verovatno biste je bindžovali. Posebno pleni savršen kontrast između mraka tamnice i svetla prirode, okrutnosti i ljubavi, moćne brutalnosti i, s druge strane, uzvišenosti čoveka.

„Razmenjivali su se tamo i udarci pesnica i poljupci, mahalo se i noževima i cvećem, pevalo se i svađalo; bila je to žila kucavica baskijskog nasleđa i nesalomivog duha čitavog naroda, sa jedne strane pritisnutog nametima, a sa druge sputanog inkvizicijom i crkvom.“

Sve počinje 1577. godine. Plaćeni ubica Huan Morgando Latimor dobija poruku koju prenosi lažni prosjak. Reč je o vapaju za spas njegove porodice. Iz luke San Sebastijan odmah kreće u prestonicu Baskije, Vitoriju Gastez, na susret sa prijateljem iz mladosti, sada ljutim i moćnim protivnikom, Velikim Inkvizitorom Tomasom od Arlesa, za kojeg će se ispostaviti da je pripadnik Bratstva obožavalaca Tartala odgovornih za mnogo smrti. Upečatljiva figura romana čiju brutalnost vešto slika autor. Već od tog trenutka, kada lišen svih emocija, osim mržnje, sadistički ushićeno saopštava Latimoru da je ubio njegovu ženu i sina.

Mnogo godina kasnije u Vitoriji Gastez dogodilo se zversko ubistvo. Veliki Inkvizitor istragu poverava mladom doktoru Alonsu de Salazaru, koji se priprema da postane monah dominikanskog reda. Umesto s jednim zločinom suočava se s nizom ubistava, preprekama u istrazi i iskušenjima svih vrsta.

Ali on se upušta u sve borbe sa moćnim neprijateljima i one, jednako složene, sa samim sobom sledeći savete svojih učitelja: „Put ka mudrosti nije u izbegavanju već u suočavanju, a moj red propoveda da se spasenje ne nalazi u mirnoj luci, već u spremnosti da se suočimo sa neizvesnim.“ Svoje erotsko iskustvo, može se reći, vidi kao sažeti oblik ljudske sudbine koje iskupljuje u patnji.

Devojku koja je „dotakla srž njegovog bića, sjajna kao jutarnja zvezda i tajanstvena kao duboka noć...“ i kojoj se predao u trenutku duhovnog klonuća, upoznajemo kao tamničarevu kći Antoniju. A ko je ona u stvari? Ko stoji iza niza stravičnih ubistava? Hoće li uprkos svim preprekama Alonso otkriti istinu, istine? Ko je istinski rizničar tajni?

Inspiraciju za lik autor je pronašao u junaku stvarne priče i udahnuo mu literarni život gde je fikcija uveliko i uspešno nadgradila stvarnost. Reč je o progonu veštica 1609/1610. godine u selu na granici Baskije, gde je spaljeno stotine žena, muškaraca i dece.

„Tada se pojavio jedan sveti lik – Alonso de Salazar, koji je upotrebljavao specifična istraživanja i ispitivanja zarobljenika i tako mnoge oslobodio i spasao. Njegova doktrina od 1614. je počela da se primenjuje u čitavoj Evropi. Bio je zaslužan što je mnogo žena spaseno lomače“, kaže Petrović.

I u romanu donosi spas posle mnogo uzbudljivih preokreta. Da li će naći i spas za sebe? Odgovori će vas iznenaditi, a neko ih oduvek zna. Tako tvrdi lepa Antonija, koja veruje u predanja. Jedno od njih je da „narod sa severa Španije pripoveda da more uvek zna sudbine onih koji njime plove...“

Autor: Vesna Jovanović
Izvor: RTS