Prikaz romana „Ritam Harlema“: Na štetu zajednice
Rejmond Rej Karni je trgovac nameštajem koji sa svojom suprugom Elizabet čeka drugo dete. Snovi o selidbi u veću kuću u boljem susedstvu ne ostavljaju bračni par na miru, ali posao prodaje sofa i drugog pokućstva (često na odloženo plaćanje) nije baš najunosniji, koliko god služio glavnom junaku i njegovoj porodici da očuvaju ugled u Harlemu. Kada Fredi, sitni lopov i rođak kog Rej poznaje odmalena i čija ukradena dobra skriveno preprodaje ne bi li ojačao budžet familije, isprva posredno uvuče glavnog junaka u ozbiljnu pljačku, porodična saga se presvlači u prividno puki detektivski roman. Uz razvoj dvojnosti Rejove ličnosti, sižejni okidač omogućuje i otkrivanje skrivenih lica tematizovanog njujorškog kvarta podvučenog naslovnim citatom ritam-bluz hita Boba i Erla „Harlem Shuffle“ iz 1963. godine, koji će dvadeset i neku godinu kasnije obraditi Rolingstonsi.
Iako na dobrom glasu i naizgled čestit, protagonista skriva u podrumu svog dućana otuđene predmete koje preprodaje, a u svakodnevici činjenicu da mu je otac – od kog je želeo da bude drugačiji – zloglasni afroamerički i harlemski lopov Majk, koja tek s Rejovom umešanošću u pljačku hotela Tereza dobija na punoj težini.
Licemerje i podeljenost glavnog junaka direktno su sociološki uslovljeni; i u Terezi vladaju osobine koje važe za Karnija, s obzirom na to da je posredi prvo zdanje te vrste koje je prihvatilo uspešne Afroamerikance, od kojih su mnogi korumpirani, da je Harlem danju deo grada u kom se odvijaju uobičajene trgovačke delatnosti, te da se noću ispunjava zvucima džeza i bibapa, ali i pucnjeva, gde je najpoštovanija osoba u isti mah i najnečasnija... Na kraju krajeva, siže teče između 1959. i 1964. godine – u razdoblju u čijem je većem delu predsednik Sjedinjenih Država bio Džon F. Kenedi koji je crncima obećavao punu integraciju, dok ih je nacionalna policija i dalje tretirala bezmalo kao legitimne kolektivne mete. Tako se „Ritam Harlema“ zapravo ispostavlja kao samo prividno detektivski roman. Gotovo kao u naslovu „Momci iz Nikla“, kojim je Kolson Vajthed (1969) drugi put dobio Pulicerovu nagradu, i u ovom romanu američki autor zapravo dobrim delom govori o socijalnom determinizmu na štetu afroameričke zajednice. Kao što u Niklu „obojeni“ zatvorski sužnji stradaju neuporedivo lakše od svojih belih kolega, i ovde pripadnici prvorečene zajednice osećaju kako se duh predstavnika drugospomenute preteći nadvija nad njima, čijoj surevnjivosti i resentimanu, ili u najbezbolnijem slučaju uticaju, teško da mogu izmaći. Međutim, iako roman ovakvim pristupom neizbežno dobija moralističke komponente, Vajthed je veoma odmeren u pristupu tako da marljivo čuva „Ritam Harlema“ od prelaska u aktivističku literaturu ili bilo šta slično.
Naglašavanje etosa u okviru porodično-detektivskog štiva socijalnog determinizma i hronike (dela) grada zapravo samo služi ojačanju nesumnjive slojevitosti romana. Baš kao što i borba sa samim sobom i sopstvenim korenima Reja Karnija čini složenim i dubokim junakom. U oba slučaja, postignuto bogatstvo značenja i slojeva u skladu je s potvrđenošću Kolsona Vajtheda kao jednog od najpriznatijih savremenih američkih prozaista.
Autor: Domagoj Petrović
Iako na dobrom glasu i naizgled čestit, protagonista skriva u podrumu svog dućana otuđene predmete koje preprodaje, a u svakodnevici činjenicu da mu je otac – od kog je želeo da bude drugačiji – zloglasni afroamerički i harlemski lopov Majk, koja tek s Rejovom umešanošću u pljačku hotela Tereza dobija na punoj težini.
Licemerje i podeljenost glavnog junaka direktno su sociološki uslovljeni; i u Terezi vladaju osobine koje važe za Karnija, s obzirom na to da je posredi prvo zdanje te vrste koje je prihvatilo uspešne Afroamerikance, od kojih su mnogi korumpirani, da je Harlem danju deo grada u kom se odvijaju uobičajene trgovačke delatnosti, te da se noću ispunjava zvucima džeza i bibapa, ali i pucnjeva, gde je najpoštovanija osoba u isti mah i najnečasnija... Na kraju krajeva, siže teče između 1959. i 1964. godine – u razdoblju u čijem je većem delu predsednik Sjedinjenih Država bio Džon F. Kenedi koji je crncima obećavao punu integraciju, dok ih je nacionalna policija i dalje tretirala bezmalo kao legitimne kolektivne mete. Tako se „Ritam Harlema“ zapravo ispostavlja kao samo prividno detektivski roman. Gotovo kao u naslovu „Momci iz Nikla“, kojim je Kolson Vajthed (1969) drugi put dobio Pulicerovu nagradu, i u ovom romanu američki autor zapravo dobrim delom govori o socijalnom determinizmu na štetu afroameričke zajednice. Kao što u Niklu „obojeni“ zatvorski sužnji stradaju neuporedivo lakše od svojih belih kolega, i ovde pripadnici prvorečene zajednice osećaju kako se duh predstavnika drugospomenute preteći nadvija nad njima, čijoj surevnjivosti i resentimanu, ili u najbezbolnijem slučaju uticaju, teško da mogu izmaći. Međutim, iako roman ovakvim pristupom neizbežno dobija moralističke komponente, Vajthed je veoma odmeren u pristupu tako da marljivo čuva „Ritam Harlema“ od prelaska u aktivističku literaturu ili bilo šta slično.
Naglašavanje etosa u okviru porodično-detektivskog štiva socijalnog determinizma i hronike (dela) grada zapravo samo služi ojačanju nesumnjive slojevitosti romana. Baš kao što i borba sa samim sobom i sopstvenim korenima Reja Karnija čini složenim i dubokim junakom. U oba slučaja, postignuto bogatstvo značenja i slojeva u skladu je s potvrđenošću Kolsona Vajtheda kao jednog od najpriznatijih savremenih američkih prozaista.
Autor: Domagoj Petrović
