Period nakon Drugog svetskog rata, pedesete godine prošlog veka, u širem smislu je doneo znatan prelazak porodica iz sela u gradove, veću upućenost stanovništva na gradsku ekonomiju, početke rokenrola i kombinacije ženskih žurki, čajanki, sedeljki i zajedničkog rada na kućevnim i kuhinjskim predmetima i produktima za lepotu (Tupperware parties), kao i nove modne trendove. Razlika između položaja polova manje su se primećivale nego ranije, ali žene su nastavile da teško delaju: na primer, pralo se na ruke, a čarape, džemperi ili rukavice su se šili/pleli kod kuće, gde je repertoar obroka, od glavnih do deserta, u svakom domu koji nije morila oskudica, morao da bude širok.

S potonjim, a i prethodno rečenim, glavnu junakinju romana „Recept za savršenu suprugu“ Alis upoznajemo kad se sa mužem Nejtom (nakon gubitka posla kod jednog izdavača) preseli sa Menhetna u predgrađe Grinvil, i u podrumu svog novog a zapravo derutnog, ogromnog i praznog doma koji iziskuje reforme, nalazi časopise iz pedesetih godina, kao i kuvar iz dotične decenije, uz pisma koja je bivša stanarka Neli Mardok upućivala svojoj majci. Budući da je nezadovoljna prelaskom iz Njujorka u pasivni komšiluk, neodlučnošću da li da se baci na pisanje fikcije i odnosom sa mužem, koji je korektan u okviru svoje sebičnosti – najvažnije mu je da ima dete, predugo se zadržava na poslu i sl. – Alis živne i oseća entuzijazam kada počne da posredstvom Nelinih pisanija uranja u duh polovine prošlog veka, koji boji i njeno poistovećenje sa Mardokovom. U skladu sa ondašnjom težom društvenom pozicijom žene, Neli je bila udata za još goreg supruga Ričarda, koji je od nje po svemu sudeći očekivao savršenu domaćicu koju će uvek moći da kontroliše. Zapravo, njen mogući položaj je možda najbolje ilustrovan onim poglavljima koja pripoveda glavna junakinja a koja počinju citatima iz novina, časopisa i knjiga iz pedesetih ili ranijih decenija, kojima se kroz razne načine savetuje supruzi da bude pokorna prema bračnome drugu odnosno da ga, ako je neudata, srodnim pristupom stekne. U takvoj saznajnosti leži bitan narativni paradoks knjige, budući da naizmenično teku i poglavlja iz Neline perspektive, na osnovu rekonstruisanja njenih zabeležaka i pisama. Međutim, to što je njena sudbina možda plastičnije ilustrovana motoima „Alisinih“ poglavlja nipošto ne implicira da Neli ne ume da pripoveda, naprotiv; samo je znatno diskretnija i manje eksplicitna od dotičnih citata. Iako posredi i nije sasvim kratak roman, takve jesu narativne celine koje se smenjuju, što doprinosi agilnijem pa čak i bržem čitanju romana.

Implicitni zaključak knjige jeste da se ponešto u polnoj politici od sredine dvadesetog do druge decenije našeg stoleća promenilo, da žene imaju neuporedivo više prava i mogućnosti nego onomad, da se otvorena muška dominacija u braku zamenila pasivnom agresijom ali i da je ukupna osnova društva kanda i dalje patrijarhalna, a predrasude spram fizički slabijeg pola i dalje vrlo prisutne. Srodnosti Alis i Neli nisu samo u tome što obe imaju tajne prema svojim supruzima i što prva živi u nekadašnjem domu druge – koji, tako, dele. Naime, što više glavna junakinja počinje da sprema jela koja je našla u njenom kuvaru i počinje da se stilizuje u „retro“ maniru, postaje sličnija Neli a ona nam, utoliko, deluje nezavisnije nego što je zapravo bila, gotovo nalik na Alis. Tako ovaj roman tvori svojevrsni kaleidoskop dveju različitih epoha – posredstvom njihovih dveju egzemplarnih junakinja – koje se sve više preklapaju. U svemu tome nije lako odrediti da li je verodostojnije i plastičnije prikazan početak dvadeset prvog veka ili sredina prethodnog.

Autor: Domagoj Petrović