Prikaz romana "Quattro stagioni"
Elitna margina
Slobodan Tišma: „Quattro stagioni”, „Laguna”, Beograd, 2009.Da li je moguće umetničko delo razumeti ex nihili, ako na trenutak prenebregnemo sve teorije po kojima takav koncept,uopšte,može postojati?Uprkos teoriji, ideal većine čitalaca je suočavanje sa delom bez posrednika, nevino koliko god je to moguće. Slobodan Tišma, kao celovita umetnička ličnost, nimalo naivno, veoma dobro poznaje sve aspekte nemogućnosti ovog direktnog suočavanja. Ali,to još uvek ne znači da njegova težnja ka idealnom slučaju u kome je umetnost pre svega čist i neposredan doživljaj, nije relevantni umetnički koncept kome je podređen njegov književni opus u celini, kao i prvi roman, „Quattro Stagioni” (staromoderna travestirana ispovest s onu stranu groba).
Slobodan Tišma kao kompleksna umetnička ličnost dela već više decenija je na nekoliko paralelnih frontova kao skrivena i,istovremeno,prisutna figura domaće alternativne i avangardne muzičke, likovne i književne scene. Bez izuzetka, uvek sa pozicija duboko promišljenog i teorijski poduprtog eksperimenta, uvek sa one, pomalo elitne, pozicije margine koja u određenim krugovima stiče kultni status.
Tišma svog naratora predstavlja kao Umetnika, čoveka razapetog između potrebe za stvaranjem i opterećujućeg prtljaga sujete. Stoga on, svesno,radije bira distanciranost spram stvaranja i okrenutost uživanju u „doživljaju” umetnosti,no umetnički samopregor i borbeni angažman. Pod uticajem teze Deleza i Gatarija da se veličina jednog dela pronalazi u greškama, on teži rešenjima gde će se nespretnost, neutemeljenost, „prirodnost” ustanoviti kao ideali pisanja. Zato bi prvi „doživljaj” ovog romana mogao biti pogrešan utisak da pred sobom imamo „naivnog”naratora, što nedosledno meša arhaične, izmišljene i žargonske reči, zgubidana što luta poglavljima, piskara sklapajući priču od razmišljanja, usputnih opaski i biografskih momenata, dok se svaka napetost rasplinjava zahvaljujući veoma labavo postavljenom okviru potrage započiniocima jedne krađe i dva ubistva.
Poslednje poglavlje, „Za nestrpljive”, otkriva celokupan sadržaj romana, koncentrovano prepričan. Ali,spoznajom same radnje romanačitalac ne postiže mnogo, te namah postaje jasno da se smisao i ne nalazi u koherentnom praćenju radnje, što je dodatno i naglašeno unakrsno izmešanim poglavljima koja doprinose dekomponovanju romana. Nestrpljivom čitaocu, dakle, izmiče ono suštastveno u delu –sam „doživljaj”, ali i činjenica da „naivni” glavni junak to svakako nije, budući da, nimalo slučajno, on zapravo ne piskara, već tvori metatekst, da ne gubi dane uzaludno, već luta poput Džojsovog Bluma kroz pseudomitološke prostore izmišljenog/stvarnog Djurvideka/Novog Sada (sa bezbroj varijacija) i bukolike prostore prirode/Šumice, da sama priča nije autobiografska i,najzad, da Tišma nema namere da se za svoj roman, niti za svoje stavove grčevito bori, već prepušta čitaocima da svako u svom ritmu, prema sopstvenim mogućnostima i po ličnom nahođenju,otkriva ili ostavlja nespoznatim šta mu je volja.
Ovako nenametljiv koncept jednog romana u kome sve može biti istovremeno opušteno, usputno, slučajno i bez veće važnosti, kao što može dobiti i obrise vrhunskog štiva veoma dosledno sprovedenog u maniru jedne autentične poetike, decenijama izgrađivane „staromoderne” misaonosti koja uključuje „tradicionalistički” koncept promišljanja dela baziranog na poznavanju velikog broja najsavremenijih mislilaca, a potom „travestirane” u jedan sasvim osobeniživotni stav sa kojim ovaj roman jasno korespondira. A to je stav gde je „slaba” pozicija poželjnija od jake, margina od centra, defanziva od ofanzive, nenametljivost od nametljivosti, skromnost od hvalisanja, najzad, pozicija u kojoj je Ništa (više puta naglašeno u romanu) kao odsutnost, poželjnije od onoga što predstavlja Sve, odnosno prisutnost.
Nesvakidašnji koncept koji donosi jedno sasvim drugačije, izvorno, prirodno uzbuđenje pred dosledno kompleksno sprovedenom jednostavnošću nove misaonosti, kao i osećajnosti koja izbegavanjem nametljivosti poput lekovitog hladnog obloga hladi usijane glave pune sujete, bezidejnosti, agresije, političkih i inih angažmana.
Autor: Jasmina Vrbavac
Izvor: Politika
Slobodan Tišma kao kompleksna umetnička ličnost dela već više decenija je na nekoliko paralelnih frontova kao skrivena i,istovremeno,prisutna figura domaće alternativne i avangardne muzičke, likovne i književne scene. Bez izuzetka, uvek sa pozicija duboko promišljenog i teorijski poduprtog eksperimenta, uvek sa one, pomalo elitne, pozicije margine koja u određenim krugovima stiče kultni status.
Tišma svog naratora predstavlja kao Umetnika, čoveka razapetog između potrebe za stvaranjem i opterećujućeg prtljaga sujete. Stoga on, svesno,radije bira distanciranost spram stvaranja i okrenutost uživanju u „doživljaju” umetnosti,no umetnički samopregor i borbeni angažman. Pod uticajem teze Deleza i Gatarija da se veličina jednog dela pronalazi u greškama, on teži rešenjima gde će se nespretnost, neutemeljenost, „prirodnost” ustanoviti kao ideali pisanja. Zato bi prvi „doživljaj” ovog romana mogao biti pogrešan utisak da pred sobom imamo „naivnog”naratora, što nedosledno meša arhaične, izmišljene i žargonske reči, zgubidana što luta poglavljima, piskara sklapajući priču od razmišljanja, usputnih opaski i biografskih momenata, dok se svaka napetost rasplinjava zahvaljujući veoma labavo postavljenom okviru potrage započiniocima jedne krađe i dva ubistva.
Poslednje poglavlje, „Za nestrpljive”, otkriva celokupan sadržaj romana, koncentrovano prepričan. Ali,spoznajom same radnje romanačitalac ne postiže mnogo, te namah postaje jasno da se smisao i ne nalazi u koherentnom praćenju radnje, što je dodatno i naglašeno unakrsno izmešanim poglavljima koja doprinose dekomponovanju romana. Nestrpljivom čitaocu, dakle, izmiče ono suštastveno u delu –sam „doživljaj”, ali i činjenica da „naivni” glavni junak to svakako nije, budući da, nimalo slučajno, on zapravo ne piskara, već tvori metatekst, da ne gubi dane uzaludno, već luta poput Džojsovog Bluma kroz pseudomitološke prostore izmišljenog/stvarnog Djurvideka/Novog Sada (sa bezbroj varijacija) i bukolike prostore prirode/Šumice, da sama priča nije autobiografska i,najzad, da Tišma nema namere da se za svoj roman, niti za svoje stavove grčevito bori, već prepušta čitaocima da svako u svom ritmu, prema sopstvenim mogućnostima i po ličnom nahođenju,otkriva ili ostavlja nespoznatim šta mu je volja.
Ovako nenametljiv koncept jednog romana u kome sve može biti istovremeno opušteno, usputno, slučajno i bez veće važnosti, kao što može dobiti i obrise vrhunskog štiva veoma dosledno sprovedenog u maniru jedne autentične poetike, decenijama izgrađivane „staromoderne” misaonosti koja uključuje „tradicionalistički” koncept promišljanja dela baziranog na poznavanju velikog broja najsavremenijih mislilaca, a potom „travestirane” u jedan sasvim osobeniživotni stav sa kojim ovaj roman jasno korespondira. A to je stav gde je „slaba” pozicija poželjnija od jake, margina od centra, defanziva od ofanzive, nenametljivost od nametljivosti, skromnost od hvalisanja, najzad, pozicija u kojoj je Ništa (više puta naglašeno u romanu) kao odsutnost, poželjnije od onoga što predstavlja Sve, odnosno prisutnost.
Nesvakidašnji koncept koji donosi jedno sasvim drugačije, izvorno, prirodno uzbuđenje pred dosledno kompleksno sprovedenom jednostavnošću nove misaonosti, kao i osećajnosti koja izbegavanjem nametljivosti poput lekovitog hladnog obloga hladi usijane glave pune sujete, bezidejnosti, agresije, političkih i inih angažmana.
Autor: Jasmina Vrbavac
Izvor: Politika
Autor: Slobodan Tišma
