Od sumraka do svitanja

Pizza za četiri violine

„Uvukao sam se u svoju američku vreću i
zakopčao cibzarom preko glave, za svaki slučaj...“

Slobodan Tišma, nekadašnji frontmen kultnih novotalasnih bendova Luna i La strada (pesma Plavi tonik: „Plivač sam na pustom moru, što se bori s talasima ovu noć. Bez obala.“), pesnik, muzičar, performer i pisac odlične prozne knjige Urvidek – postao je tokom godina guru čitavog jednog internet-literarnog-MP3 kružoka. Naravno, taj skromni čovek, rođen 1946. godine, verovatno o svemu tome ama baš ništa ne zna, a i da zna, ništa ne bi moglo poljuljati tu iskrenu(!) poziciju usamljenog autsajdera, odmetnika od života, ali i pravog genija, pritom, za koga bismo mogli reći da ima nekavu neopisivu harizmu da ova reč u međuvremnu nije sasvim potrošena. Nekada oduševljen Remboom, a uvek zainteresovan za eksperiment i pomeranje granica, uporno odričući da je sve ono za šta ga drugi smatraju, novim romanom Quattro stagioni (koncert za četiri violine koji u knjizi čini poglavlja-godišnja doba, ali i „quattro stagioni“ kao poznata pizza: testo, mocarela, fontina, šampinjoni, školjke, paradajz sos, pršut, bosiljak, parmezan) - Slobodan Tišma je nastavio putovanje kroz svoj neobični toponimski pronalazak Urvidek (stari Novi Sad), u kome se prepliću stvarno i čudesno, kao u istinitoj anegdoti kada je Tišmi za šankom prišao nepoznati pijanac, jedne večeri 1976, i počeo da na sav glas urla: „Ti ćeš postati poznati rokenrol pevač!“

„Imao sam trideset i šest godina i koji mesec više kada sam jednog snežnog, ali nekako toplog zimskog dana, saopštio svojim već ostarelim roditeljima, kod kojih sam još uvek stanovao, da sam odlučio da kupim gitaru i pojačalo. Oni su pomislili da sam poludeo...“, piše na početku jedne od priča iz Urvideka. Očigledno da vreme kao vreme, kako u prozi, tako i u bibliografiji Slobodana Tišme, nema velikog značaja. Prvu knjigu je objavio u 49. godini, „jer je bio skroman“ (malo je reći!), „čovek plašljiv, nespreman na ekscese, koga je u životu zanimalo jedino da se sklanja od drugih ljudi“, kako je objasnio u jednom intervjuu. I u novom romanu Quattro stagioni  tok vremena je čisto subjektivna stvar koju pisac dodatno opterećuje nudeći čitaocu preporuku kojim redom da poređa poglavlja, uz libretto integrale za nestrpljive na kraju, u kome će ukratko prepričati šta se sve tu dogodilo. No, prepričavanje će otkriti da ovde nije reč o čvrstoj narativnoj liniji, o zapletu za čijim se finalom trči, nego upravo u svemu onome na prvi pogled sporednom što je Slobodan Tišma ubacio u priču. „A to su reči za svet još uvek nedefinisan“, kako je negde zapisao virtuelni muzički enciklopedista Mileta Okiljević.

Stari neoavangardista počinje roman prologom u kome nam pripovedač objašnjava koliko je dokon, užasno dokon, da nema šta da radi u životu i da je tako bilo i kad je bio mlad. „Ali, kada sam bio mlad, sve je imalo estetsku dimenziju, sada je pak dokonost kao beskonačno sedenje na klozetskoj šolji.“ To je već prepoznatljivi Tišmin pripovedač-usamljenik koji svaku angažovanost smatra krajnje neozbiljnom, kao obično traćenje vremena; tip koji se jedva uzdržao da ne pukne od smeha kada mu je poznanik rekao da je oduvek želeo da brani boje nekog fudbalskog kluba. Ne! Autor, kao i prethodnoj knjizi, tuče kvas i koka-kolu, besciljno luta gradom, sedi u automobilu i sluša muziku (eto još nekoliko prepoznatljivih urvidečkih mesta).

Ali, kada se uzmu u obzir prethodna iskustva, ispašće da je glavni junak u novom romanu  zaista, u neku ruku, ipak angažovan (nema veze što će ta angažovanost samu sebe urušiti). U krimi zapletu koji tek naslućujemo kroz maglu: ubistva dva pozornika, krađe umetničkih slika i slično, naš protagonista je član umetničke komune, jedne od onih koje su u tim trenucima vrlo raširene po Evropi. U Ujedinjenom Kraljevstvu – tako Tišma naziva zemlju u kojoj žive junaci – postajala su „komunarska bratstva“, braća po mekom oružju, kako veli, koja su egzistirala na sammom rubu subverzivnog prostora. Ekipa živi u Ðurvideku (Urvidek u novom romanu često menja prvo slovo, što sasvim izobličuje realnost), u Ulici Teslinih devojaka 17, u iznajmljenoj dvospratnoj kući, organizujući se u neku vrstu gradske umetničke komune. Da vam ne bih dalje prepričavao – stvari će krenuti naopako, pa će umetnik biti prinuđen da se sakrije i preseli u podzemni svet, u podrum, noseći sa sobom američku vreću za spavanje, američki perorez sa deset sečiva, par hemijskih olovaka i čiste hartije, baterijsku lampu, tranzistor, nekoliko sveća, šibice, nešto hrane i odeće. (Lutajući po sibirskoj Evropi broj dva, glavni junak Voje Despotova takođe spava u vreći za spavanje, pošto je u Moskvi od uličnog prodavca kupio 40 konzervi jelenskog mesa.)

Tu, u podrumu, počeće najbolji deo Tišminog romana. Autor će nas upoznati sa deda Stevom Nerejlićem, ginekologom, vrlo opskurnom ličnošću koja u doba društvenoga vlasništva drži privatnu ginekološku ordinaciju za sumnjive (državne!?) poslove, a uz to sakuplja umetničke predmete i svašta još jezivo, u društvu isto tako neobičnih ličnosti čije će nam živote u oneobičenoj stvarnosnoj svaštari ponuditi Solobodan Tišma, esejizirajući i uplićući u priču heroje iz literature i pop kulture, plus neke stvarne koje bismo uz pomoć ključa mogli prepoznati u ovom okeanu-alegoriji.

Mada bi se lako moglo pomisliti (s obzirom na ubistva i krađu slika) da je zaplet ustvari žanrovski, Qattro stagioni je knjiga bez čvrste fabule. Mogli bismo čak reći da na planu forme nije dovoljno simetrična i čvrsta, te da se u takvom poretku pojedini junaci suviše dugo gube, u pasusima koje ispunjavaju pronicljiva esejiziranja pripovedača, međutim, pisac će, na izvestan način, ukinuti taj problem na 108. stranici, gde će sam sa sobom polemisati o formi romana: „Vizija celine mora ići uporedo sa napredovanjem teksta, mora biti inheretna tekstu. Ohoho!“

Autor: Mića Vujičić
Izvor: Politika