Kada krenete u avanturu čitanja romana „Preludijum“, možda ćete pomisliti da ste ušli u veliku kuću, možda i zamak sa više spratova koji će povremeno ličiti i na lavirint. Na samom početku, pri ulasku u to zdanje, nailazimo na prijatnu porodičnu atmosferu, da bi zatim krenula iznenađenja kakva samo život može prirediti kao najveštiji reditelj ili pisac. I javlja nam se pitanje koliko pisac može da prati život u neočekivanim obrtima, nenadanim, kao slučajnim sudbinskim susretima, burnim događanjima, usponima i padovima, ratovima koji se odražavaju na život svakog pojedinca, a koliko sam autor dodaje, oduzima, glača i konstruiše da bi to bilo delo koje će privući čitaoca, i, ako ima sreće, delo koje će nositi umetnička obeležja.

Slavica Mastikosa je ušla u tu igru, ušla u lavirint koji je sama osmislila, a život joj pomogao, iskustvo joj nije nedostajalo, pa je pred nama složena pripovest sa brojnim likovima i njihovim životnim putevima koji se prepliću i razdvajaju, a okolnosti mi prepoznajemo, sadašnje vreme i nedavna prošlost, bombardovanje 1999. koje se ne zaboravlja našlo je mesto u životima junakinja ovog romana, situacije koje pamtimo i po zvukovima sirena šizele i smirele, za početak i kraj vazdušne opasnosti, a duhovitost ovaj narod ne napušta ni u najgorim trenucima, što je autorka zapisala i pomenula u romanu...

Zatim idemo na sledeći nivo ili sprat te građevine, u prošlost, Veliki rat, pa crvena ruska revolucija i žrtve, oni koji su morali da postanu izbeglice, među njima prefinjene umetničke duše koje su postradale emotivno, psihički, jer tolike lomove i selidbe nisu mogle da iznesu... I to je napomena da se u ratu i revoluciji ne strada samo od metka, bombe i fizičkog napada nego se strada i psihički, neko to naprosto ne može da podnese... Ko zna koliko je takvih duševno postradalih ostalo posle tih ratnih i društvenih lomova...

Roman prenosi dešavanja krajem tridesetih godina prošlog veka i u Beogradu. Kada nove zgrade treba da zamene stare kafane, omiljena stecišta umetnika i boema, prepoznajemo situacije iz sadašnjeg vremena. Nije lako zameniti stare i trošne kućice za koje su mnogi stanovnici tog grada vezani. Staro se buni, navike se teško menjaju i svaka promena predstavlja poduhvat koji je vrlo često bolan i neprijatan za one koji u tome učestvuju.

Poseban ton ovom romanu daje muzika, a jedan od glavnih junaka jeste violina, simbol svekolike umetničke osećajnosti, instrument koji traži talenat, možda više od svih ostalih muzičkih instrumenata. Violina uvek ima četiri žice, ali od violiniste očekuje petu žicu da bi pružila lepotu tona i doživljaj za slušaoca, a uživanje za izvođača, to je, zapravo, talenat. Ovaj roman neprestano traga za tom petom žicom koja se u sinestezijskom poređenju može primeniti i za ostale umetnosti. Talenat obeležava i čini jedno delo umetničkim, sve ostalo se podrazumeva...

Tako i naslov romana „Preludijum“, preuzet iz muzičkog rečnika, jeste uvod, najava, nagoveštaj jednog muzičkog dela. Pomislićemo da je knjiga pred nama uvod u neku novu veliku pripovest koja je započeta i tek treba da privuče i pripremi čitaoce koji su već postali prijatelji i saučesnici sa junacima romana... I koji su uspeli da se snađu u tom zamku i da izađu iz lavirinta sa nekim novim iskustvom čitanja.

Autor: Jelena Protić Petronijević