Za vreme korišćenja bilo koje stranice na našem web-sajtu, kompanija Laguna d.o.o. može da sačuva određene informacije na korisnikov uređaj putem "kolačića" (engleski "cookies"). Više o kolačićima
Briljantno zabavna metafikcija o nestabilnosti istorije i stvarnosti iz pera priznatog portugalskog autora. Ovog puta Saramago nam priča priču o korektoru, Raimundu Silvi, sredovečnom usamljeniku koji nema drugog života sem posla – sve dok njegov zanos kompleksnim istorijskim radom (o opsadi Lisabona) ne poremeti iznenadni, neobjašnjivi potez. Raimundo menja jednu reč u tekstu, a posledica toga je tvrdnja (netačna) da krstaši u XII veku nisu pomogli portugalskom kralju Alfonsu u borbama za glavni grad protiv mavarskih okupatora. Raimundovo „bezobzirno zanemarivanje istorijskih činjenica“ neizbežno zaprepašćuje njegove poslodavce, ali budi radoznalost kod novog urednika, Marije Sare, koja mu predlaže da napiše roman u kom će razviti alternativnu istoriju koju je „stvorio“. Od ovog trenutka, Raimundov i Saramagov roman (koji ga okružuje) dobijaju vrtoglave promenljive forme: dijalog između autora i likova; svakodnevni susreti i pojave koje prate i poznata istorija i korektorova romantizovana verzija; i transpozicija Raimunda i Marije Sare (koja postaje njegova ljubavnica) u portugalskog heroja Mogimu i odlučnu konkubinu Ouranu. Saramago se elegantno šeta između sveta ponovo ispričane prošlosti i neherojskog domena u kom Raimundove prijatne fantazije konstantno prekidaju grčevi u stomaku i zvonjava telefona. Roman objedinjuje zastrašujući širok spektar referenci, vragolasto suprotstavljajući prošlo i sadašnje vreme i poprima formu elegantno zamršenih dugih rečenica i paragrafa – koji, iako zahtevaju veliku koncentraciju, nikada ne srljaju u nejasno, zahvaljujući Saramagovoj lucidnosti i dovitljivosti i njegovoj vrhunskoj prevodilačkoj verbalnoj i sintaksičkoj snalažljivosti. Najbolje delo velikog majstora, koji je možda jedan od najvećih živih pisaca.
<p style="text-align: justify">Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (<em>Autobiografija</em>). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman <em>Jevanđelje po Isusu Hristu</em> 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.<br />
<br />
Svoj prvi roman <em>Zemlja greha </em>objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke <em>Moguće pesme</em> 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: <em>Verovatno radost</em> (pesme, 1970), <em>Priče s ovog i s onog sveta</em> (1971), <em>Putnička torba</em> (priče, 1973), <em>Godina 1993</em> (poema, 1973), <em>Beleške</em> (politički članci, 1974), <em>Gledišta iznesena u DL</em> (političke polemike protiv diktature, 1974), <em>Kvaziobjekat</em> (zbirka priča, 1978), <em>Putovanje kroz Portugaliju</em> (putopis, 1981) i romani <em>Priručnik slikarstva i kaligrafije</em> (1977), <em>Samonikli</em> (1980), <em>Sedam Sunaca i Sedam Luna</em> (1982), <em>Godina smrti Rikarda Reiša</em> (1984), <em>Kameni splav </em>(1986), <em>Povest o opsadi Lisabona</em> (1989), <em>Jevanđelje po Isusu Hristu </em>(1991), <em>Esej o slepilu</em> (1995),<em> Sva imena</em> (1997), <em>Pećina</em> (2001), <em>Udvojeni čovek</em> (2003), <em>Esej o vidovitosti </em>(2004), <em>Smrt i njeni hirovi</em> (2005) i <em>Kain </em>(2009). Napisao je i drame <em>Noć</em> (1979), <em>Šta da radim sa ovom knjigom?</em> (1980), <em>Drugi život Franje Asiškog</em> (1987) i <em>In Nomine Dei</em> (1991). <br />
<br />
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“ <br />
<br />
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.</p>
<p style="text-align: justify"> </p>
Postanite član Laguna Kluba čitalaca i uživajte u benefitima!
Gift program od 10%, popusti do 30%, a specijalni rođendanski popust čak 40%!
E-mail adresa je obavezna
Da biste osigurali da su vaši podaci o nalogu ažurirani, molimo vas da potvrdite e-mail adresu koju želite da koristite za prijavu i obaveštenja o nalogu.
