Prikaz romana „Poslednja kuća u ulici“: Knjiga koja je uplašila i Stivena Kinga
„Poslednja kuća u ulici“ Katrione Vord je impresivna psihološka priča koja uznemiruje ne samo sva čula već i čitavo telo i nije čudno što je pokidala živce i samom kralju horora.
Na samom početku knjige „Poslednja kuća u ulici“ američko-britanske književnice Katrione Vord jasno je da ništa nije kako bi trebalo da bude. Obični horori, kada su dobro napisani, plaše i izazivaju jezu, ali oni najbolji uspevaju da stvore onaj snažan osećaj nelagodnosti koji draži sva čula.
Upravo je takav je ovaj roman.
Priča ima tri pripovedača.
Prvi je Ted Banerman. On živi u trošnoj daščanoj kućici na kraju ulice. Nezaposlen je, mnogo pije i pati od nekoliko nedijagnostikovanih mentalnih problema. U posetu mu povremeno dolazi ćerka Loren, ali oni nikada ne izlaze i njihov odnos je često veoma napet i nasilan.
Drugi pripovedač je Tedova mačka Olivija. Ona je značajan svedok za čitaoce, jedini insajder u kući, jer bi tek iz njenog ugla trebalo da dobijemo one deliće slagalice koje nam nepouzdani Ted izostavlja. Međutim, Olivija je „samo mačka“ i njen doživljaj sveta nije onakav kakvim ga mi vidimo. A kako vreme odmiče polako uviđamo da je Olivija sve samo ne jedna obična mačka.
Treći pripovedač je Di. Ona se doseljava u napuštenu kuću odmah do Tedove. Pre dvanaest godina na plaži je nestala njena sestra i Di je u opsesivnoj potrazi za njom došla i do seoskog čudaka. Ona nema pristup unutrašnjosti kuće ne kraju ulice, ali je jedini ljudski svedok Tedovog načina života izvan zatvorenog prostora.
Ovo je, manje-više, sinopsis romana koji se može naći i na zadnjoj korici knjige. Osim što nam ne znači gotovo ništa jer u knjizi „Poslednja kuća u ulici“ ništa nije onako kako izgleda.
Klaustrofobičan način pripovedanja, osim što stvara neprekidnu jezu, čini priču zagonetnijom. Sve što saznajemo ne mora biti istina, a sve je istovremeno deo slagalice koja vodi do konačnog razrešenja.
Ono što je Katriona Vord majstorski postigla jeste da natera čitaoce da od prve do poslednje stranice neprekidno nagađaju o čemu se tu radi, ali gde svako novo otkriće potpuno preokreće čitav dotadašnji koncept priče i tera da se sve posmatra iz drugog ugla.
Ono što je nedvosmisleno jasno jeste da je Dijina sestra nestala, da je opsednuta potragom i da smatra da je Ted otmičar.
Sada je malo jasnije?
Onda bi svemu tome trebalo dodati i besne zelene dečake koji žive na tavanu, bogove koji su zakopani u šumi, Oliviju, mačku koja čita Bibliju, veruje u boga i želi da ima veliki televizor.
Ovo bi možda trebalo da bude zbunjujuće i konfuzno, ali je sve deo mračnog sveta koji je autorka knjige kreirala i na kraju svaki delić slagalice dobije potpuno jasan smisao.
Priča je oduševila i samog Stivena Kinga koji na svom profilu na Tviteru nije krio oduševljenje onim što je pročitao.
„U pitanju je napeto štivo koje svoje zapanjujuće tajne čuva do samog kraja. Od ‘Iščezle’ nisam čitao ništa toliko uzbudljivo.“
„Svako čudovište ima svoju priču“, rekla je Vordova o svom pisanju. „Empatija i monstruoznost idu ruku pod ruku i ne možete izazvati užasnutost kod publike, ako istovremeno ne izazovete snažnu empatijsku reakciju.“
Zaista je tako. Setimo se samo odluke Alfreda Hičkoka da na polovini filma „Psiho“ ubije glavnu junakinju, a gledaoce ostavi da uspostavljaju emotivnu vezu samo sa Normanom Bejtsom. Upravo zbog toga je filmsko finale tako užasno i jezivo.
Na tom tragu je i Katriona Vord nudeći nam svoje junake sa kojima ne možemo a da se ne saosećamo, uprkos riziku koje ova povezanost donosi.
„Poslednja kuća u ulici“ je jedan od najboljih horor-trilera koji su objavljeni u novijem periodu i verovatno najbolja knjiga ovog žanra koju je, u prevodu Marka Mladenovića, objavila izdavačka kuća Laguna.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
Na samom početku knjige „Poslednja kuća u ulici“ američko-britanske književnice Katrione Vord jasno je da ništa nije kako bi trebalo da bude. Obični horori, kada su dobro napisani, plaše i izazivaju jezu, ali oni najbolji uspevaju da stvore onaj snažan osećaj nelagodnosti koji draži sva čula.
Upravo je takav je ovaj roman.
Priča ima tri pripovedača.
Prvi je Ted Banerman. On živi u trošnoj daščanoj kućici na kraju ulice. Nezaposlen je, mnogo pije i pati od nekoliko nedijagnostikovanih mentalnih problema. U posetu mu povremeno dolazi ćerka Loren, ali oni nikada ne izlaze i njihov odnos je često veoma napet i nasilan.
Drugi pripovedač je Tedova mačka Olivija. Ona je značajan svedok za čitaoce, jedini insajder u kući, jer bi tek iz njenog ugla trebalo da dobijemo one deliće slagalice koje nam nepouzdani Ted izostavlja. Međutim, Olivija je „samo mačka“ i njen doživljaj sveta nije onakav kakvim ga mi vidimo. A kako vreme odmiče polako uviđamo da je Olivija sve samo ne jedna obična mačka.
Treći pripovedač je Di. Ona se doseljava u napuštenu kuću odmah do Tedove. Pre dvanaest godina na plaži je nestala njena sestra i Di je u opsesivnoj potrazi za njom došla i do seoskog čudaka. Ona nema pristup unutrašnjosti kuće ne kraju ulice, ali je jedini ljudski svedok Tedovog načina života izvan zatvorenog prostora.
Ovo je, manje-više, sinopsis romana koji se može naći i na zadnjoj korici knjige. Osim što nam ne znači gotovo ništa jer u knjizi „Poslednja kuća u ulici“ ništa nije onako kako izgleda.
Klaustrofobičan način pripovedanja, osim što stvara neprekidnu jezu, čini priču zagonetnijom. Sve što saznajemo ne mora biti istina, a sve je istovremeno deo slagalice koja vodi do konačnog razrešenja.
Ono što je Katriona Vord majstorski postigla jeste da natera čitaoce da od prve do poslednje stranice neprekidno nagađaju o čemu se tu radi, ali gde svako novo otkriće potpuno preokreće čitav dotadašnji koncept priče i tera da se sve posmatra iz drugog ugla.
Ono što je nedvosmisleno jasno jeste da je Dijina sestra nestala, da je opsednuta potragom i da smatra da je Ted otmičar.
Sada je malo jasnije?
Onda bi svemu tome trebalo dodati i besne zelene dečake koji žive na tavanu, bogove koji su zakopani u šumi, Oliviju, mačku koja čita Bibliju, veruje u boga i želi da ima veliki televizor.
Ovo bi možda trebalo da bude zbunjujuće i konfuzno, ali je sve deo mračnog sveta koji je autorka knjige kreirala i na kraju svaki delić slagalice dobije potpuno jasan smisao.
Priča je oduševila i samog Stivena Kinga koji na svom profilu na Tviteru nije krio oduševljenje onim što je pročitao.
„U pitanju je napeto štivo koje svoje zapanjujuće tajne čuva do samog kraja. Od ‘Iščezle’ nisam čitao ništa toliko uzbudljivo.“
„Svako čudovište ima svoju priču“, rekla je Vordova o svom pisanju. „Empatija i monstruoznost idu ruku pod ruku i ne možete izazvati užasnutost kod publike, ako istovremeno ne izazovete snažnu empatijsku reakciju.“
Zaista je tako. Setimo se samo odluke Alfreda Hičkoka da na polovini filma „Psiho“ ubije glavnu junakinju, a gledaoce ostavi da uspostavljaju emotivnu vezu samo sa Normanom Bejtsom. Upravo zbog toga je filmsko finale tako užasno i jezivo.
Na tom tragu je i Katriona Vord nudeći nam svoje junake sa kojima ne možemo a da se ne saosećamo, uprkos riziku koje ova povezanost donosi.
„Poslednja kuća u ulici“ je jedan od najboljih horor-trilera koji su objavljeni u novijem periodu i verovatno najbolja knjiga ovog žanra koju je, u prevodu Marka Mladenovića, objavila izdavačka kuća Laguna.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
