Prikaz romana „Polje meduza“: Krimić sa fintom
Premda se neretko čini kao utemeljena i ključna za razumevanje različitih rukavaca savremene produkcije, podela književnosti na „visoku“ i „nisku“ takođe dovodi do pogrešnih aršina, neosnovanih zaključaka i, najzad, nepravedne recepcije ne samo određenih pisaca i njihovih dela već i celih žanrova koji imaju status manje vrednih ili važnih od mejnstrim naslova. To je najčešće slučaj sa žanrovskom prozom sa elementima fantastike, naučne fantastike, horora, detektivske i kriminalističke proze, a svi ovi žanrovi ipak imaju svoje čitaoce i pisce koji se u njima uspešno ostvaruju. Jedan od njih je i Oto Oltvanji koji se novim romanom „Polje meduza“ vraća ranijim delovima svog opusa i ponovo istražuje domene kriminalističke književnosti.
Slično svojim prvim romanima, „Crne cipele“ (2005) i „Kičma noći“ (2010), autor i ovde opisuje atipične junake urbane sredine koji rešavaju porodične i društvene tajne, neobične nestanke i ubistva. Njegov narator bivši je istraživački novinar koji se, nakon neočekivano uspešnog razrešenja komplikovanog slučaja, posvećuje i pozivu detektiva-amatera, a njegov novinarski nadimak Skeptik sada definiše njegov novi pogled na svet kriminala i pomaže mu da sagleda neobične i neobjašnjive događaje iz oneobičene perspektive. Zbog toga on ima poriv za otkrivanjem istine na načine koji se razlikuju od tipičnih policijskih načina, i stoga njegova priča odskače od proseka istraživačke proze, približavajući se novovekovnoj definiciji ovog žanra koja u sebi spaja više okvira pisanja koji se čitaju na više različitih načina. Međutim, Oltvanji se drži jedne od osnovnih postavki književnosti koju stvara, a to je vrlo dozirano, precizno i odmereno odavanje informacija čitaocima koji neće odmah otkriti tajnu iza istrage junaka, niti će saznati svaki detalj slučaja koji ga opseda. Umesto toga, autor ih, poglavlje po poglavlje, vodi dalje, podruku sa protagonistom, i oni sve vreme otkrivaju novine u isto vreme kada i on. Ovim čitalački proces postaje aktivniji, intrigantniji i, naposletku, svrsishodniji, što nije slučaj kod manje umešnih pisaca detektivske proze koji često prebrzo prelaze preko važnih koraka otkrivanja misterije, pogrešno očekujući da su čitaoci upućeni u njeno razrešenje jednako koliko i oni.
Naravno, u okviru kriminalističke proze, količina novih informacija je ogromna, i njihov protok između pisca, junaka i čitaoca izuzetno je brz, i zato je neophodno pronaći odgovarajući način da se one filtriraju i uobliče. Upravo u tome je i prednost protagonistine višestruke profesionalne prirode i njegovog skeptičnog pogleda na svet i sumnje u postojanost, opravdanost i istinitost osnovnih pretpostavki koje prate njegove slučajeve. U pitanju su zapravo dva zasebna slučaja – nestanak supruge junakovog prijatelja iz vojske i serija pljački koje izvodi maskirana banda – koji se prepliću i produbljuju, a njihove implikacije nastavljaju se na Skeptikov privatni i poslovni život. Stoga on u jednom trenutku shvata da je, zajedno sa bivšom suprugom Lanom i policijskom inspektorkom Vanjom, uvučen u njih više no što je mogao da zamisli, i počinje da traži rešenje koje će objasniti sve pojedinačne misterije i kulminirati rukavce oba slučaja. Do tog rešenja se, opet, dolazi postepeno, prateći unutrašnju logiku detektivske proze koja se zasniva na seriji pretpostavki koje se ispituju i vode junaka dalje, te sa njime i čitaoci mogu da, korak po korak, postanu deo njegov sveta i toka svesti. Uz prepreke koje su mu na putu i uz strepnju za sopstvenu bezbednost, on koristi različite metode dedukcije, a određeni broj zaključaka prikuplja krećući se cikcak po gradskim ulicama, od Novog Beograda do Miljakovca, prateći osumnjičene ili tragajući za odgovorima. Time „Polje meduza“ postaje i tipičan urbani roman koji se oblikuje oko figure detektiva-flanera koji je poznat u istoriji književnosti još od Edgara Alana Poa, i zato ne čudi što je Oltvanji jedan od savremenih stvaralaca koji mešaju više uticaja upravo tog pisca, od kriminalističke do fantastične i horor književnosti. Ovde je njegov uticaj pomešan sa noarom i saspensom, te se poližanrovski karakter romana – premda je on suštinski realizovan u realističkom ključu, bez uplita nadrealnih i natprirodnih sila, a njegovo razrešenje ne stiže u deus ex machina maniru ili u filmskim scenama apokaliptičkog uništenja – približava raznim kategorijama čitalaca, od poštovalaca žanrovske književnosti do onih koji preferiraju mejnstrim.
Naravno, poput mnogih istaknutih primera ovog žanra, i protagonista ima pomoć, pre svega inspektorke Vanje koja se takođe jedna od ključnih figura „Kičme noći“, čime se ova dva naslova dovode u još snažniju i konkretniju vezu. Takođe, Skeptik nedvosmisleno podseća i na Miju, junakinju „Ivera“ (2015), ali i na Tea, mladog istraživača iz romana za mlade „Kako sam postao detektiv“ (2019), te na likove nekoliko priča iz prvog segmenta zbirke „Priče misterije i magije“ (2017) – ukratko, on je epitom celokupnog dosadašnjeg opusa Ota Oltvanjija, ali i više od toga, odnosno junak sa potencijalom da izraste u protagonistu buduće serije romana koji bi se nastavljali na „Polje meduza“ i vodili njegovu priču napred, ali je, istovremeno, vraćali u prošlost i popunjavali prazne prostore koje autor namerno ostavlja, možda baš da bi im se vratio u narednim godinama.
Autor: Dragan Babić
Izvor: Politika
Slično svojim prvim romanima, „Crne cipele“ (2005) i „Kičma noći“ (2010), autor i ovde opisuje atipične junake urbane sredine koji rešavaju porodične i društvene tajne, neobične nestanke i ubistva. Njegov narator bivši je istraživački novinar koji se, nakon neočekivano uspešnog razrešenja komplikovanog slučaja, posvećuje i pozivu detektiva-amatera, a njegov novinarski nadimak Skeptik sada definiše njegov novi pogled na svet kriminala i pomaže mu da sagleda neobične i neobjašnjive događaje iz oneobičene perspektive. Zbog toga on ima poriv za otkrivanjem istine na načine koji se razlikuju od tipičnih policijskih načina, i stoga njegova priča odskače od proseka istraživačke proze, približavajući se novovekovnoj definiciji ovog žanra koja u sebi spaja više okvira pisanja koji se čitaju na više različitih načina. Međutim, Oltvanji se drži jedne od osnovnih postavki književnosti koju stvara, a to je vrlo dozirano, precizno i odmereno odavanje informacija čitaocima koji neće odmah otkriti tajnu iza istrage junaka, niti će saznati svaki detalj slučaja koji ga opseda. Umesto toga, autor ih, poglavlje po poglavlje, vodi dalje, podruku sa protagonistom, i oni sve vreme otkrivaju novine u isto vreme kada i on. Ovim čitalački proces postaje aktivniji, intrigantniji i, naposletku, svrsishodniji, što nije slučaj kod manje umešnih pisaca detektivske proze koji često prebrzo prelaze preko važnih koraka otkrivanja misterije, pogrešno očekujući da su čitaoci upućeni u njeno razrešenje jednako koliko i oni.
Naravno, u okviru kriminalističke proze, količina novih informacija je ogromna, i njihov protok između pisca, junaka i čitaoca izuzetno je brz, i zato je neophodno pronaći odgovarajući način da se one filtriraju i uobliče. Upravo u tome je i prednost protagonistine višestruke profesionalne prirode i njegovog skeptičnog pogleda na svet i sumnje u postojanost, opravdanost i istinitost osnovnih pretpostavki koje prate njegove slučajeve. U pitanju su zapravo dva zasebna slučaja – nestanak supruge junakovog prijatelja iz vojske i serija pljački koje izvodi maskirana banda – koji se prepliću i produbljuju, a njihove implikacije nastavljaju se na Skeptikov privatni i poslovni život. Stoga on u jednom trenutku shvata da je, zajedno sa bivšom suprugom Lanom i policijskom inspektorkom Vanjom, uvučen u njih više no što je mogao da zamisli, i počinje da traži rešenje koje će objasniti sve pojedinačne misterije i kulminirati rukavce oba slučaja. Do tog rešenja se, opet, dolazi postepeno, prateći unutrašnju logiku detektivske proze koja se zasniva na seriji pretpostavki koje se ispituju i vode junaka dalje, te sa njime i čitaoci mogu da, korak po korak, postanu deo njegov sveta i toka svesti. Uz prepreke koje su mu na putu i uz strepnju za sopstvenu bezbednost, on koristi različite metode dedukcije, a određeni broj zaključaka prikuplja krećući se cikcak po gradskim ulicama, od Novog Beograda do Miljakovca, prateći osumnjičene ili tragajući za odgovorima. Time „Polje meduza“ postaje i tipičan urbani roman koji se oblikuje oko figure detektiva-flanera koji je poznat u istoriji književnosti još od Edgara Alana Poa, i zato ne čudi što je Oltvanji jedan od savremenih stvaralaca koji mešaju više uticaja upravo tog pisca, od kriminalističke do fantastične i horor književnosti. Ovde je njegov uticaj pomešan sa noarom i saspensom, te se poližanrovski karakter romana – premda je on suštinski realizovan u realističkom ključu, bez uplita nadrealnih i natprirodnih sila, a njegovo razrešenje ne stiže u deus ex machina maniru ili u filmskim scenama apokaliptičkog uništenja – približava raznim kategorijama čitalaca, od poštovalaca žanrovske književnosti do onih koji preferiraju mejnstrim.
Naravno, poput mnogih istaknutih primera ovog žanra, i protagonista ima pomoć, pre svega inspektorke Vanje koja se takođe jedna od ključnih figura „Kičme noći“, čime se ova dva naslova dovode u još snažniju i konkretniju vezu. Takođe, Skeptik nedvosmisleno podseća i na Miju, junakinju „Ivera“ (2015), ali i na Tea, mladog istraživača iz romana za mlade „Kako sam postao detektiv“ (2019), te na likove nekoliko priča iz prvog segmenta zbirke „Priče misterije i magije“ (2017) – ukratko, on je epitom celokupnog dosadašnjeg opusa Ota Oltvanjija, ali i više od toga, odnosno junak sa potencijalom da izraste u protagonistu buduće serije romana koji bi se nastavljali na „Polje meduza“ i vodili njegovu priču napred, ali je, istovremeno, vraćali u prošlost i popunjavali prazne prostore koje autor namerno ostavlja, možda baš da bi im se vratio u narednim godinama.
Autor: Dragan Babić
Izvor: Politika
