Britanski pisac Kris Vitaker napravio je vrlo prikladnu postavku da njegov roman „Počinjemo od kraja“ bude uzbudljiv triler: u malo mesto Kejp Hejven u Kaliforniji treba da se posle trideset godina zatvora vrati Vinsent King koje je odležao, između ostalog, zbog ubistva iz nehata Sisi Redli, tetke glavne junakinje Dačes; na robiju ga je svojim svedočenjem poslao bivši najbolji prijatelj, protagonista Vok, koji je u međuvremenu postao šef lokalne policije pa trenutno rešava jedan slučaj ubistva, a želeo bi da se pomiri s Vinsentom. Međutim, uzbuđeno iščekivanje odgovora na pitanje šta će povratak ovog lika koji je u zatvoru postao još opasniji – deo kazne je odslužio zbog ubistva jednog kolege-sužnja – doneti u obalsku varoš, ubrzo bledi pred upečatljivošću likova. Time se dovodi u pitanje pravilo žanra po kojem su oni, koliko god bi morali biti psihološki upečatljivi, drugostepeni faktor narativa u korist jedinstva i uzbudljivosti radnje. I sa te strane, „Počinjemo od kraja“ je drugačiji triler.

U književnosti dvadeset prvog veka malo je uverljivih ženskih likova kao što je trinaestogodišnja Dačes Dej Redli. Naprosto je magičan način na koji Vitaker uspeva da kod čitaoca pobudi poistovećenje sa jednom junakinjom koja se gotovo prema svima ponaša prostački, osim spram brata, i koja kao da se bori da ne bude srećna i da joj se desi sve što ne bi bilo dobro za nju. Međutim, Dačes je trinaestogodišnjakinja koja praktično nikada nije imala detinjstvo jer je usled nesposobnosti majke alkoholičarke koja nije prebolela smrt svoje sestre Sisi morala da se stara i o mlađem bratu i o njoj. Gotovo šta god da Dej Redli loše kaže ili uradi, čitalac je sklon da joj oprosti jer mu se čini ogromnom nepravdom teret koji je morala da ponese od malih nogu. Osim njene majke, u prošlosti praktično živi i protagonista Vok, koji je takođe lik koji neizbežno budi simpatije. Za njega kao da se vreme zaustavilo trideset godina ranije i najviše bi voleo da se vrati u trenutak pred Sisinu smrt, kako bi sve bilo radikalno drugačije i bolje najpre za nju, ali i za Star, i za Dačes i Robina, kao i Vinsenta, ali i za njega samog, Voka. Ovakva organska veza sa prošlošću glavnog junaka čini verodostojnijim njegov otpor spram novina bilo koje vrste u Kejp Hejvenu, za koje bi voleo da ostane živopisno mestašce koje pritiska svojom skučenošću, ali je autentično i vrlo lepo. Vitaker od Vokove nostalgičnosti čini dinamičan momenat, utoliko što protagonista spada u meštane koji se opiru promenama dok drugi pokušavaju da izgrade luksuzne obalske nastambe i dodatno privuku turizam u mesto.

Nostalgičnost takođe izdvaja ovaj roman iz mnoštva trilera i čini ga melanholičnim, a povremeno i liričnim. S obzirom na prikaz rastućeg, površnog, ali lukrativnog turizma u Kejp Hejvenu, u pitanju je i porodični roman sa izraženim elementima društvene kritike. S druge strane, verovatno je i iz ovog prikaza jasno da su likovi prilično uvezani tako da ni jedinstvo radnje ne može da izostane. Ako, za razliku od većine trilera, „Počinjemo od kraja“ Krisa Vitakera ne može da se čita onako kako bi se to očekivalo s obzirom na njegovu opštu žanrovsku pripadnost, nego sa pauzama neophodnim za promišljanje likova, oni su toliko složeni i bude toliko emocija da se posle sklapanja korica romana budi snažna potreba za njegovim drugim čitanjem, opet za razliku od utisaka koji budi većina trilera.

Autor: Domagoj Petrović