Roman „Petlja“ je uzbudljiva i intrigantna priča, koja objedinjuje elemente drame, psihološkog trilera i krimi-romana. U središtu zbivanja je Dina Poledica, mlada žena ošišana do glave, nesuđena profesorka filozofije. Ona je osoba koju odlikuje intelektualna bistrina, tanana osetljivost i talenat za pisanje. Istovremeno, Dina je cinična i prazna. Njen život ispražnjen je od skoro svake smislenosti i prožet gubicima i traumama.

Dina je jednom, svesno i namerno, saplela službeno lice u autobusu na srpsko-grčkoj granici. Posle novog incidenta u policijskoj stanici, ona ostaje u pritvoru. Vreme u pritvorskoj ćeliji Dina će iskoristiti za rekonstruisanje ‒ putem sećanja ‒ njene prošlosti, detinjstva, odnosa sa roditeljima, poznanstva sa Nikodimom, kao i svega što je prethodilo bekstvu iz Beograda i polasku na grčku obalu.

Atmosfera zatvorske ćelije sa oskudnim nameštajem i „čvor-drvetom“ čitaoca može podsetiti na scenografiju pozorišnih drama, što je u pripovedanju protkano finom ironijom. Ironija se ogleda u okolnosti da se junakinja u datom trenutku nalazi na odgovarajućem mestu, iako to ljudi oko nje ne znaju. Ipak, ona je svesna težine krivice koju nosi, tako da kroz pripovest pokušava da se na izvestan način iskupi. Smatram da se Dina oseća odgovornom za Nikodimovu smrt i smrt roditelja. Zato nastoji da kroz sopstveni glas i kasnije pisani trag iskaže svoju verziju određenih događanja. Njeno svedočenje je važno, zato što pokazuje da istina o nekom događanju može biti nekoliko, baš kao i ljudi koji te istine zastupaju.

Dina je junakinja po meri Mersoa iz romana „Stranac“ Alberta Kamija. Čitaoci koji vole Kamijevo pisanje, voleće i ovaj roman. Međutim, u odnosu na Mersoa, čije je ponašanje uglavnom uvek nemotivisano i apsurdno, određeni Dinini postupci su izgrađeni na pozadini društveno-istorijske situacije u Srbiji tokom devedesetih godina prošlog veka. Duboka kriza koja je u to vreme zahvatila državu i društvo, književnost i kulturu, rezigniranost usled raznih zloupotreba i raspada mnogih vrednosti, sve to svedoči o ogromnom nezadovoljstvu koje se godinama prelivalo na stanovništvo, a posebno na mlade generacije i njihovo stasavanje. Na taj način, ovaj roman iznova aktualizuje uticaj društva i sredine na pojedinca i njegov život, kao i poteškoće da se u jednom nesređenom svetu pronađe svoje mesto i koliko-toliko stabilna osnova za budućnost.

Pažnju tokom čitanja osvajaju brojne predstavljene situacije; lično, za mene su to opisi Dininog i Nikodimovog prijateljstva. Nikodimov mali eksperiment sa epruvetama u kojima čuva pepeo sagorelih i odabranih stvari, pri čemu je jedna prazna epruveta na njegovo ime, ostaju u sećanju i daju određene nagoveštaje. Nikodimov život je takođe primer velike neuklopljenosti u važeći i dominantni društveni mentalitet i milje. U tom smislu, roman „Petlja“ se motivski približava romanu „Brat“ Davida Albaharija.

Fridrih Niče je zapisao da će čovek koji previše vremena provede zagledan u ponor, u nekom trenutku ugledati kako i sam biva ugledan od te praznine, od te pustoši. Čovek će shvatiti da je i sam ponor. To se naposletku i desilo Dini Poledici. Za takvu vrstu spoznaje potrebna je snaga, hrabrost i petlja... Čini mi se opravdanim da sudbina ove junakinje nije u suicidu ni kainovskoj obeleženosti (koja se može razumeti i u pravno-policijskom smislu). Stoga, pomalo optimistički naivno, ipak navijam za nastavak ove priče.

Autor: Jasmina Tešović