Prikaz romana „Pa kao“: Tabaševićev ritam sentimenta, pevljivosti i melodije
Ne znam da li je priča sasvim obična, ali da je poznata – jeste. Jedan mladi pisac dobija poziv od stare komunističke „drtine“ (tako ga pisac zove) da napiše roman o njegovom životu. Pukovnik će diktirati, pisac će pisati. Nešto slično ima u „Mesečevoj palati“ Pola Ostera – mladić se prijavljuje da čuva čudnog starca u invalidskim kolicima. I onda (da se vratim Tabaševiću), mladi pisac uleti u strastvenu vezu sa Anom, negovateljicom kod pukovnika Frojda. Tačno je, starac je dobio literarno ime Frojd zbog paralelne veze sa dve žene. Jedna mu je supruga, druga svastika. Ana je izbeglica i sumnja mladog pisca u njenu vernost narušava osnovnu pretpostavku da je ovo roman o pukovniku Frojdu. Pogotovu što je početna ideja data fragmentarno, na neki način je i nedovršena.
Tehnički, roman prati još nekoliko nezavisnih priča. Jedna je Anina – izbeglica se prihvatila negovanja starca da bi nasledila njegov stan, gde će se useliti sa ocem. Druga je priča mladog pisca – samoubistvo oca slikara, jedini crtež koji mu je ostao kao uspomena, i šta drugo kod generacije u tranziciji (Tabaševićeva posveta!!!) nego ljubomora, nesigurnost, posesivnost, osećanje da je izneveren, što će ga odvesti u ludilo. Da nije formalne podele na prvu, drugu i treću knjigu, teško da bi sve tri fabule mogle zajedno. Objedinjuje ih naslov – pa kao, pukovnik je „cveće“; pa kao, Ana voli pisca; pa kao pisac je normalan! Drugo tumačenje, da im je život pakao, ne bi se moglo prihvatiti za sve junake. Samo za pisca. Dakle, o njemu treba napisati roman. On, kako radnja odmiče, sve više liči na Sabatovog junaka iz „Tunela“.
No, bez obzira na sve, Tabašević ima jedan specifični stil, ostvaren kroz poseban red reči u rečenici koji stvara ritam sentimenta, pevljivosti, melodije. Zbog probuđene empatije čitalac veruje u iskrenost autora. Čitajući „Noćne reči“ istog autora, rekla bih da je Vladimir Tabašević pisac za preporuku. Ostaje da proverim „Zablude svetog Sebastijana“, o kome je posle dobijanja Ninove nagrade nastalo mnogo kontroverzi. I naravno, „Tiho teče Misisipi“, od koga očekujem mnogo više nego što je ponudila istoimena pozorišna predstava koju nedavno pogledah u BDP-u.
Autor: Dana Ćirić
Izvor: Plavi krug
Tehnički, roman prati još nekoliko nezavisnih priča. Jedna je Anina – izbeglica se prihvatila negovanja starca da bi nasledila njegov stan, gde će se useliti sa ocem. Druga je priča mladog pisca – samoubistvo oca slikara, jedini crtež koji mu je ostao kao uspomena, i šta drugo kod generacije u tranziciji (Tabaševićeva posveta!!!) nego ljubomora, nesigurnost, posesivnost, osećanje da je izneveren, što će ga odvesti u ludilo. Da nije formalne podele na prvu, drugu i treću knjigu, teško da bi sve tri fabule mogle zajedno. Objedinjuje ih naslov – pa kao, pukovnik je „cveće“; pa kao, Ana voli pisca; pa kao pisac je normalan! Drugo tumačenje, da im je život pakao, ne bi se moglo prihvatiti za sve junake. Samo za pisca. Dakle, o njemu treba napisati roman. On, kako radnja odmiče, sve više liči na Sabatovog junaka iz „Tunela“.
No, bez obzira na sve, Tabašević ima jedan specifični stil, ostvaren kroz poseban red reči u rečenici koji stvara ritam sentimenta, pevljivosti, melodije. Zbog probuđene empatije čitalac veruje u iskrenost autora. Čitajući „Noćne reči“ istog autora, rekla bih da je Vladimir Tabašević pisac za preporuku. Ostaje da proverim „Zablude svetog Sebastijana“, o kome je posle dobijanja Ninove nagrade nastalo mnogo kontroverzi. I naravno, „Tiho teče Misisipi“, od koga očekujem mnogo više nego što je ponudila istoimena pozorišna predstava koju nedavno pogledah u BDP-u.
Autor: Dana Ćirić
Izvor: Plavi krug
