Kad god sam u nekoj biblioteci, osećam se kao kod kuće, naročito kad su tu bibliotekari koji umeju da vam preporuče dobru knjigu kad ne znate šta biste čitali.

Tako sam u biblioteci Instituta Servantes otkrio pisca Manuela Vilasa.

Reč je o odličnom piscu, pesniku i esejisti, koji je postao planetarno poznat 2019. kad je, uz Havijera Serkasa, za svoj roman „Alegria“ dobio nagradu Planeta.

Kad sam pre nekoliko godina, po preporuci bibliotekara, počeo da ga čitam, što bi današnji klinci rekli, „otkinuo sam“.

Vilas piše čarobno, zavodljivo, promišljeno i pametno.

Pomislih, nažalost još jedan autor koji nikada neće biti preveden na srpski, kao i mnogi drugi koji to zaslužuju.

Počeo sam sa čitanjem „Aire nuestro“,  i samo nastavio dalje s romanima – „El luminoso regalo“, „Alegria“ i „Ordesa“. Prešao sam na poeziju i krenuo sa zbirkama „Calor“ i „Gran Vilas“.

Videh da se pre nekoliko dana pojavila „Ordesa“ na srpskom.

Taj roman mi je toliko drag da sam nakon čitanja na papiru, odmah iz elektronske biblioteke Instituta Servantes pokupio i audio knjigu i držao je na telefonu cele tri nedelje dok mi uredno nije izbrisana sa naloga jer sam zaboravio da je vratim na vreme.

Ako mi se neka knjiga dopadne, trudim se da poslušam i audio izdanje, što je odlično za vežbanje jezika i širenje vokabulara.

„Ordesu“ čita odličan španski glumac Israel Elhalde, igrao je u dosta filmova i serija, a 2014. bio je nominovan za nagradu Goja u kategoriji Najbolji novi glumac.

S velikim zadovoljstvom sam uzeo u ruke srpsko izdanje „Ordese“, koje je objavila Laguna. Korektan prevod sa španskog delo je Gordane Mihajlović.

Neću prepričavati radnju „Ordese“.

Autor govori o sebi, svojim roditeljima, životu u Španiji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kad se zemllja polako otvarala prema svetu, iz Frankove diktature se kretalo ka slavnoj „španskoj tranziciji“.

Da li zbog potrebe da se knjiga bolje proda, jedan od blurbova je „Ordesu“ proglasio „umetničkim delom koji uspavljuje bol“.

Istinit je samo prvi deo iskaza da je reč o umetničkom delu.

Vilas je intelektualno pošten i dosledan kroz priču o svojoj i mnogim drugim španskim porodicama, ukazuje na slojevitost tkanja odnosa pojedinca, porodice naspram društvene zajednice. Nemametljivo, a istovremeno i duhovito ukazuje na ono što se u društvu dešava.

Tako na jednom mestu čitamo: „Španski političari tonu, pretvaraju se u besmislene žrtve, na pameti im je samo kako da kupe kuće i automobile i odlaze na luksuzna putovanja i u hotele sa šest zvezdica. Puni su praznine. Opsenjeni su bogatstvom, nagomilavanjem bogatstava. Ne mogu da potroše sve što nagomilaju. Ali svejedno im je, oni se upinju da nagomilavaju. To je kao da sedneš u stolicu i gledaš nezaustavljiv rast svojih računa u banci, prvenstveno u Švajcarskoj, novom imenu za Eldorado.“

Manuela Vilasa i ono što radi možda je najbolje opisala književnica Sara Mesa, koju naša publika zna po romanu „Ožiljak“, što ga je objavio Clio: „On je jedinstven pisac, briljantan i bez predrasuda, slobodan je i ne okleva da rizikuje.“ Živa istina.

Autor: Vladimir Matković
Izvor: danas.rs