Prikaz romana „Optički nišan“: Pavijani, mandrili i hiljadu papirnih ždralova
Neka pažljivo sprovedena statistika verovatno bi pokazala da najčešću temu u ovdašnjoj književnosti (ali i kinematografiji), pored ljubavi i istorije – uz to sa njima nekako neizbežno i neraskidivo spojen – predstavlja rat. Iskustvo nekog od brojnih ratova, bližih ili daljih, odavno nam se uvuklo u genetiku, krvotok, kolektivnu svest koliko i nesvesno, pa su zaista male šanse da ga u bilo kom obliku zaobiđete makar kao „usputni“ motiv: razliku čini jedino način obrade. Taj neobični odnos prema ratu, umnogome uslovljen stalnom i retko neopravdanom strepnjom nad njegovim povratkom, posmatraču sa strane verovatno bi poslužio kao dobra osnova za izricanje kakve psihijatrijske dijagnoze. Čak i nama samima, uronjenim u postojanje stalno pomračeno senkom sukoba, nije baš lako nositi tu vrstu podeljenosti.
Šizofreni rascep ličnosti je kao lajtmotiv i osobeno pripovedačko obeležje čest u novom romanu Dragoljuba Stojkovića, ne samo kao prikrivena (i dalje upitna) bolest majke glavnog junaka. Narator „Optičkog nišana“ predstavlja se kao novinar koji, radi većih šansi za uspeh buduće knjige, kroz kombinovau tehniku koja uključuje mnoštvo ličnih digresija koristi perspektivu, zapise i diktafonom snimljena svedočanstva nekadašnjeg saborca iz vojske, sada pacijenta duševne bolnice, ali i intervjue bliskih mu ljudi. Izabrani centar sećanja Svetko Peš, baš kao i sama pripovedna situacija, do krajnosti i potpune neverice je neobičan, prenaglašen, gotovo nemoguć lik. Sa simbolična 202 centimetara visine, fizionomijom „sličniji jegulji ili čovečijoj ribici“ negoli vrsti na koju mu prezime aludira, uz neskladno poreklo i uzaludne književničke aspiracije, unapred nije imao šanse u životu. Svetko stanuje u potkrovlju nekada kompletno porodične građevine (uzaludno se nadajući restituciji), sa abnormalno gojaznom majkom sklonom i spoljašnjem skladištenju, udovicom univerzitetskog profesora. Sklon je neprekidnom smišljanju priča koje zapisuje na ogromnoj količini papira, a druga najveća opsesija mu je službenica Pošte Vera, koju revnosno uhodi i bizarnim sticajem okolnosti uzima za predmet kasnijih pisama i vojničke inspiracije.
Uostalom, šta u Stojkovićevom domišljato karnevalizirajućem romanu nije bizarno? Središnja priča odnosi se na grupu mladih vojnika koji rok služe na Kosovu ’98, u okolnostima po svemu ratnim „iako zvanično nije rat“. Na tragu realistički zasnovanog humora Ćopićevih partizanskih ciklusa i televizijske serije „Vojnici“, ali i duge tradicije smotanih antijunaka poput Nikoletine Bursaća (iz pera već spomenutog Branka Ćopića), Jozefa Švejka i naravno Helerove eskadrile, epizode apsurdnih akcija ili dnevne rutine na Čanovića brdu prepliću se sa ništa manje čudnovatim poglavljima porodične istorije Peševih.
Svetko je mladić koji zahvaljujući nišandžijskoj pronicljivosti dobija priliku da se uzdigne sa dotadašnjeg položaja nadzornika upotrebe klozetskih rupa (vršenje nužde je, naime, ritual koliko i poduhvat visokog rizika), samo da se usled svesne, pri napadu solidarnosti odabrane greške, surva natrag u poziciju nesposobnog, neprilagodljivog i beznadežno neupotrebljivog regruta. Kao i, brzo se pokazalo, čitav izdišući poredak: olupina nekada velike države.
Junakova fiksacija Verom Rivkinom, njenim nogama „u obliku fišeka“ i pozadinom nalik majčinoj posudi za voće, formulisana je i kontekstualizovana tako da neminovno odgovara opštem tonu karikaturalne, groteskne, besmislene situacije. Ista je svrha, recimo, uloge osnivača eklektične književne nagrade Vove Cocića, nesrećnog kik-boksera homoseksualca Brane Kovinića, a možda ponajviše same Svetkove majke, Borjane S. Tabajice. Od Edipovog kompleksa do podudarnosti rođenja glavnog lika na Sv. Nikolu, svaki je aspekt lucidno izvrnut na komično naličje, izvitoperen i provučen kroz pripovedačev filter nedovoljno privatne, samim tim bez nužne obazrivosti zabeležene priče.
Ostatak čovečanstva, prema Svetku, ionako uglavnom čine „pavijani i mandrili“, zaključuje dok iz autsajderske pozicije istovremeno sagleda odudaranje od normalnog sveta i sopstvene porodične loze (što je istinski podvig, budući da se uveliko odlikuje nizom živopisnih luzera). Svetko je u oba slučaja hodajući diskontinuitet. Njegovo dejstvo na Veru, koliko god uznemirujuće, neko vreme neobično podstiče i njenu „čudačku“ stranu, spajajući sažaljenje i radoznalost (posebno interesantno putem poetičnog motiva hiljadu papirnih ždralova, preciznije, svrhe njihove kontinuirane izrade). Iako mu neće odgovoriti ni na jedno pismo, Vera ih sva uredno čuva: štaviše, ona su, pored pripovedaka posvećenih mahom ekscesnim slučajevima i nadahnutih ljudima koje Svetko sreće, sama podloga romana u nastajanju. Takođe bi svaki pojedinačni, uslovno rečeno epizodni lik, mogao biti predmet zasebnog dela, nimalo ne zaostajući za deklarativnim protagonistom.
Ali poput na početku ovog teksta nagoveštene dijagnoze Borjane Tabajice ili značajne figure poručnika Ždrala, nepostojan je i taj famozni, poslednji svog prezimena, Peš. Da li uopšte postoji ili je tek plod mašte, posttraumatskog sindroma, stvaralačke strategije ili naprosto načina pisca da napravi otklon od opisanih, adolescentskih (ne)ratnih doživljaja? Nakon uspešnog bavljenja epohom u „Sedef-magli“ Dragoljub Stojković preuzima drugačiji, društveno aktuelniji i psihološki difuzniji pripovedni diskurs, (slučajno ili ne) na sličnom tragu kao Matijević u „Pakracu“. Kolektivne psihoze možda je jedino tako najbolje, mada ne uvek i najbezbolnije, kroz optički nišan iluzija i činjenica, pažljivo sagledati, pa elokventno i lucidno umetnički obraditi.
Autor: Isidora Đolović
Šizofreni rascep ličnosti je kao lajtmotiv i osobeno pripovedačko obeležje čest u novom romanu Dragoljuba Stojkovića, ne samo kao prikrivena (i dalje upitna) bolest majke glavnog junaka. Narator „Optičkog nišana“ predstavlja se kao novinar koji, radi većih šansi za uspeh buduće knjige, kroz kombinovau tehniku koja uključuje mnoštvo ličnih digresija koristi perspektivu, zapise i diktafonom snimljena svedočanstva nekadašnjeg saborca iz vojske, sada pacijenta duševne bolnice, ali i intervjue bliskih mu ljudi. Izabrani centar sećanja Svetko Peš, baš kao i sama pripovedna situacija, do krajnosti i potpune neverice je neobičan, prenaglašen, gotovo nemoguć lik. Sa simbolična 202 centimetara visine, fizionomijom „sličniji jegulji ili čovečijoj ribici“ negoli vrsti na koju mu prezime aludira, uz neskladno poreklo i uzaludne književničke aspiracije, unapred nije imao šanse u životu. Svetko stanuje u potkrovlju nekada kompletno porodične građevine (uzaludno se nadajući restituciji), sa abnormalno gojaznom majkom sklonom i spoljašnjem skladištenju, udovicom univerzitetskog profesora. Sklon je neprekidnom smišljanju priča koje zapisuje na ogromnoj količini papira, a druga najveća opsesija mu je službenica Pošte Vera, koju revnosno uhodi i bizarnim sticajem okolnosti uzima za predmet kasnijih pisama i vojničke inspiracije.
Uostalom, šta u Stojkovićevom domišljato karnevalizirajućem romanu nije bizarno? Središnja priča odnosi se na grupu mladih vojnika koji rok služe na Kosovu ’98, u okolnostima po svemu ratnim „iako zvanično nije rat“. Na tragu realistički zasnovanog humora Ćopićevih partizanskih ciklusa i televizijske serije „Vojnici“, ali i duge tradicije smotanih antijunaka poput Nikoletine Bursaća (iz pera već spomenutog Branka Ćopića), Jozefa Švejka i naravno Helerove eskadrile, epizode apsurdnih akcija ili dnevne rutine na Čanovića brdu prepliću se sa ništa manje čudnovatim poglavljima porodične istorije Peševih.
Svetko je mladić koji zahvaljujući nišandžijskoj pronicljivosti dobija priliku da se uzdigne sa dotadašnjeg položaja nadzornika upotrebe klozetskih rupa (vršenje nužde je, naime, ritual koliko i poduhvat visokog rizika), samo da se usled svesne, pri napadu solidarnosti odabrane greške, surva natrag u poziciju nesposobnog, neprilagodljivog i beznadežno neupotrebljivog regruta. Kao i, brzo se pokazalo, čitav izdišući poredak: olupina nekada velike države.
Junakova fiksacija Verom Rivkinom, njenim nogama „u obliku fišeka“ i pozadinom nalik majčinoj posudi za voće, formulisana je i kontekstualizovana tako da neminovno odgovara opštem tonu karikaturalne, groteskne, besmislene situacije. Ista je svrha, recimo, uloge osnivača eklektične književne nagrade Vove Cocića, nesrećnog kik-boksera homoseksualca Brane Kovinića, a možda ponajviše same Svetkove majke, Borjane S. Tabajice. Od Edipovog kompleksa do podudarnosti rođenja glavnog lika na Sv. Nikolu, svaki je aspekt lucidno izvrnut na komično naličje, izvitoperen i provučen kroz pripovedačev filter nedovoljno privatne, samim tim bez nužne obazrivosti zabeležene priče.
Ostatak čovečanstva, prema Svetku, ionako uglavnom čine „pavijani i mandrili“, zaključuje dok iz autsajderske pozicije istovremeno sagleda odudaranje od normalnog sveta i sopstvene porodične loze (što je istinski podvig, budući da se uveliko odlikuje nizom živopisnih luzera). Svetko je u oba slučaja hodajući diskontinuitet. Njegovo dejstvo na Veru, koliko god uznemirujuće, neko vreme neobično podstiče i njenu „čudačku“ stranu, spajajući sažaljenje i radoznalost (posebno interesantno putem poetičnog motiva hiljadu papirnih ždralova, preciznije, svrhe njihove kontinuirane izrade). Iako mu neće odgovoriti ni na jedno pismo, Vera ih sva uredno čuva: štaviše, ona su, pored pripovedaka posvećenih mahom ekscesnim slučajevima i nadahnutih ljudima koje Svetko sreće, sama podloga romana u nastajanju. Takođe bi svaki pojedinačni, uslovno rečeno epizodni lik, mogao biti predmet zasebnog dela, nimalo ne zaostajući za deklarativnim protagonistom.
Ali poput na početku ovog teksta nagoveštene dijagnoze Borjane Tabajice ili značajne figure poručnika Ždrala, nepostojan je i taj famozni, poslednji svog prezimena, Peš. Da li uopšte postoji ili je tek plod mašte, posttraumatskog sindroma, stvaralačke strategije ili naprosto načina pisca da napravi otklon od opisanih, adolescentskih (ne)ratnih doživljaja? Nakon uspešnog bavljenja epohom u „Sedef-magli“ Dragoljub Stojković preuzima drugačiji, društveno aktuelniji i psihološki difuzniji pripovedni diskurs, (slučajno ili ne) na sličnom tragu kao Matijević u „Pakracu“. Kolektivne psihoze možda je jedino tako najbolje, mada ne uvek i najbezbolnije, kroz optički nišan iluzija i činjenica, pažljivo sagledati, pa elokventno i lucidno umetnički obraditi.
Autor: Isidora Đolović
