Prikaz „Romana o pijanstvima“– Ispovest anonimnog... pripovedača

Kad već alkoholičari treba da ostanu anonimni, zašto da ne ostane anoniman i zavisnik koji je svoju ispovest pretočio u „Roman o pijanstvima“!

Bez okolišanja i bez stida, već je na naslovnoj strani direktno rečeno o čemu ćemo čitati – a i logično je da bude tako, jer svaki zavisnik, ako je već rešio da se iskreno ispovedi, počinje svoje izlaganje otvorenim priznanjem da je zavisnik, pa tek onda opširno govori o suštini svog problema.

Na taj način, i sâm je roman iskren prema čitaocima, jer je svoju radnju razotkrio već na koricama, što nije čest slučaj – naprotiv, neretko se desi da naslov bude samo mamac za tematiku koja će se bitno razlikovati od onoga što očekujemo na osnovu naziva knjige.

Ako bi trebalo precizno odrediti tematiku novog romana Igora Marojevića, moglo bi se reći da ovo jeste roman o pijanstvima, ali i o svemu drugome, o seksu, ljubavi, tučama, poslu, putovanjima, uopšte o životu jednog novog tipa alkoholičara, koji je i hedonista, i umetnik, i uspešan intelektualac – no, ono što roman održava kao celinu i što je jedina konstanta, to su jesu pijanstva i alkohol koji je prisutan maltene na svakoj stranici, uz opasnost da i sama knjiga podlegne poroku i utone u pića koja se od početka do kraja ređaju i smenjuju.

Iako ne mora biti ništa neobično u konzumiranju alkohola, tim pre što zavisnost od pića odavno nije tabu tema u književnosti, ipak je Marojevićev roman specifičan već zbog samog ugla gledanja na ceo problem, ali i zbog načina na koji zavisnik govori o sebi, svojim iskušenjima, svojim greškama, svojim ljubavima i uopšte o svom pogledu na život.

Čitalac ne može a da se ne zapita da li je cela priča jedan vapaj za pomoć ili pripovedač uopšte i ne želi pomoć, nego nam sve govori reda radi, poput stjuardese koja se obraća putnicima znajući da će avion ionako pasti.

Takođe ostaje veliko pitanje šta bi se desilo kad bi glavni junak potpuno prevazišao zavisnost i da li bi mu to zaista pomoglo – jer alkohol je odavno postao sastavni deo njegovog života, pa i njegovog bića.

I kao što glavni junak romana verovatno ne bi bio ista ličnost kad bi se izlečio od alkoholizma, tako bi i egzistencija samog romana bila ugrožena kad bi iz njega bilo izbrisano svako pijanstvo, jer ono što bi ostalo ne bi samo po sebi bilo inspirativno za umetniču obradu i sačinjavanje književnog dela.

Iako je alkohol od samog početka prisutan u romanu, to je najpre latentno, tu i tamo se spomene konzumiranje nekog pića, što ne deluje neobično a kamoli alarmantno, no kad budemo shvatili da maltene svako pijanstvo tera glavnog junaka na pogrešne korake koji mu donose nesagledive posledice, vidimo da nam priču pripoveda čovek kome je neophodno lečenje i odvikavanje od jednog teškog poroka – mada nećemo do samog kraja biti sigurni da li bi mu i izlečenje donelo sreću kojom teži.

Najzad, ostajemo u nedoumici da li je cela priča jedna oštra kritika ili, možda, promovisanje alkoholizma kao načina života u jednom vremenu i svetu koji su ionako dovoljno poročni i gde se bez poroka teško može opstati i uspeti.

I upravo zato što varira između pripovedačevog pokajanja i nadmenog samohvalisanja, upravo zato što varira između potrebe njegovog izlečenja i želje da pomoću alkohola preživi sve prepreke koje mu savremeni život postavlja – u takvim je kontrastima i nedoumicama najveća vrednost „Romana o pijanstvima“ Igora Marojevića.

Autor: Dušan Milijić